Preturajući po tavanima i podrumima uglavnom pronalazimo razne gluposti koje smo tamo odložili zlu ne trebalo. Većina tih stvari može odmah da odleti u kantu za đubre, ali ponešto je vredno i sačuvati – nikada ne znaš kada će da ti se vrate sećanja i sentimenti u trenucima kada u ruci držiš naizgled nevažnu stvar. U više navrata smo pisali o muzičkim draguljima koji su ostali zabeleženi na trakama odloženim daleko od očiju, a pretraživanje tavana je poslednjih godina uzelo maha.
Malo po malo, pojavi se neka nova kompilacija na kojoj se nađu neke davno zaboravljene pesme.
Kada pomenemo Detroit, prva asocijacija na taj grad je Tamla Motown. Pod mudrim vođstvom Berryja Gordyja, Jr. ova izdavačka kuća je početkom šezdesetih izazvala pravu muzičku revoluciju omogućivši crnim muzičarima da dospeju na top liste, a narednih petnaestak godina soul i funk muzika koja je dolazila iz ovog grada našla je mesto u srcima i bele publike. Praktično nema važnih crnih izvođača koji nisu prošli kroz Detroit, a kvalitet izdate muzike je teško uporediv sa bilo čim.
Te pesme se i danas rado slušaju.
Motown beše velika diskografska kuća i njen uspeh je bio globalan. To ne znači da nije bilo i malih izdavača koji su tražili svoje mesto pod Suncem i pokušavali da proguraju sopstvenu muziku. Jedan od njih je i producent David Hamilton.
O njemu i sličnima na internetu nema nikakvih informacija. Jedina veza sa njim je zanimljiva kompilacija Dave Hamilton’s Detroit Funk: Rare and Unreleased Twisted Funk 1967-1975 (2006), koja u nešto više od sat vremena i kroz dvadesetak pesma, od kojih je većinu napisao on sam, možemo da steknemo uvid u to šta se zanimljivo dešavalo u Detroitu. I to samo zbog toga što ga nije mrzelo da se popne na tavan i oduva prašinu sa traka.
Većina pesama na kompilaciji nikada nije bila objavljena. Muzika je raznolika, crna, ali zanimljiva – kroz funkoidnu matricu provučeni su i elementi jazza, psihodelije, bluza… Očigledno je da su Hamilton i okupljeni muzičari na svaki način pokušavali da plasiraju nešto zanimljivo i drugačije. Sama svirka je odlična (obratite pažnju na gitaristu kako solira u klipu), čuje se da su muzičari kompetentni ma koliko bili anonimni za nas, a produkcija varira – nije top, ko zna gde i kada su pojedine pesme snimane i koliko je bilo novca za boravak u studiju. Pretpostavljam da je većina snimljena “u cugu”, iz prvog pokušaja.
“Brand New Girl, Pt. 1” je uvodna pesma na ovoj kompilaciji. O Billyju Garneru koji je peva nema ama baš nikakvih informacija. No njegovo pevanje je strastveno, a i još nekoliko numera koje se mogu pronaći na Cevki, lako potvrđuju da je ovaj momak bio vrlo talentovan. No, očigledno, nije imao sreće, čim se nigde ne pominje.
Ako mu je za utehu, otkrili su ga neki novi klinci koji rado borave na plesnim podijumima. Par njegovih singlova je nedavno objavila mala britanska diskografska kuća.
Ja sad odoh da sređujem podrum. Pa ako pronađem nešto interesantno tamo, biće i nove priče.