Razgovaram sa vetrom

Ako bismo rekli da je ovaj album izazvao tektonske poremećaje, pogrešili bismo. Pre bi se moglo reći da je to bila tiha i suptilna, ali neumitna erozija prakse da progresivna muzika mora da dolazi iz bluesa. Ovde je stvorena nova paradigma u kojoj su mnogi pronašli inspiraciju u evropskim korenima. Nažalost, mnogi su se i pogubili u tome. King Crimson je, pak, ostao do dana današnjeg i jači je nego ikad.

Ne volim da pišem nekrologe i namenske tekstove, a ovaj će upravo da bude takav. Povod za njega je 50 godina, upravo danas, od objavljivanja jednog od najznačajnijih muzičkih albuma svih vremena. Šef je insistirao da nešto napišem povodom jubileja, a njegova se ne poriče. Kaže mi, možeš ti to iz glave, i sam znaš koliko ga volimo…

Potpuno je u pravu.

Priča počinje u nekoj britanskoj zabiti iz koje su svi želeli da uteknu. Na časovima gitare kod istog učitelja, koji su potrajali par godina, upoznala su se dva balavca koje dobro poznajemo, Robert Fripp i Greg Lake. Lake je bio ambiciozniji i već u tinejdžerskim godinama je počeo da svira na igrankama. Fripp je bio ćutolog i osobenjak, što će ostati tokom celog života.

Krajem 1967. godine video je oglas u novinama u kome su profesionalni muzičari braća Giles (Michael – bubnjar, Peter – bas) tražili klavijaturistu koji zna i da peva. Audiciju je prošao Fripp koji je gitarista i nije znao da peva. Smile with tongue out Tako je nastala grupa Giles, Giles and Fripp, koja je izvodila neobično aranžirane pop pesme i kompleksne instrumentale. Snimili su nekoliko neuspešnih singlova i jedan osrednji album na kojem se jasno čuje veliki potencijal muzičara (naročito bubnjara koji je mogao da svira različite ritmove sa sva četiri ekstremiteta). No, lutali su u konceptu.

Želeći da prošire zvuk doveli su u grupu duvača/klavijaturistu Iana McDonalda, on je ubacio svoju tadašnju devojku Judy Dyble, koja je bila poznata kao pevačica Fairport Conventiona. To je već bila obećavajuća kombinacija. Ali, u trenutku kada je pukla romansa, rasturila se i grupa.

U međuvremenu, McDonald je za pisanje tekstova pesama angažovao svog ortaka Petera Sinfileda, a Fripp se napalio na klasičnu muziku i džez improvizacije, što se nikako nije uklapalo u pop pesme koje je pisao Peter Giles koji je, normalno, popio pedalu na finjaka. Na njegovo mesto došao je Lake, a kada mu je Fripp u telefonskom razgovoru rekao da bi trebalo da svira bas gitaru, njegov rezon je bio da se lakše svira na četiri žice nego na šest. Nije ni slutio da će ga iskusni bubnjar naterati da okrvavi prste od vežbanja.

Za godinu dana svašta se izdešavalo.

Nova postava je promenila ime u King Crimson, a u Frippu je polako sazrevala vizija o sviranju “programske” muzike, sa sve vizuelnim efektima za koje je bio zadužen Sinfield. Naravno, ova vrsta muzike je morala da bude i komplikovana, pa su članovi neprestano grupe radili na neobičnim ritmičkim rešenjima i “proširenim” akordima.

Prvi nastup su imali 5. jula 1969. godine na čuvenom besplatnom koncertu u Hyde parku u Londonu koji su organizovali The Rolling Stones. Gledalo ih je i slušalo pola miliona ljudi.

Snimanje albuma je teško išlo. Prvobitno je kao producent bio predviđen Tony Clarke koji je radio sa The Moody Blues, čak su i članovi ove grupe došli u studio da čuju novo muzičko čudo, ali su ti sešni bili obustavljeni. Clarku nikako nije odgovarao radikalan pristup muzici koju su negovali King Crimson. Grupa je dobila dozvolu da sama odradi produkciju. Međutim, snimanje na 8 kanala se pretvorilo u mučenje jer je McDonald morao satima da nasnimava kompleksan, prepoznatljiv zvuk koji je proizvodio Mellotron.

Do kraja leta bio je završen debitantski album In the Court of the Crimson King (1969).

In the Court of the Crimson King (1969)Tu nije bio kraj mukama. Preslušavanjem finalnog miksa grupa je utvrdila da je zbog neispravne opreme zvuk neujednačen i “muljav”, sa tendencijom gubljenja visokih frekvencija i mestimičnim šumom. Takav je i otišao u “prvu štampu”, a za kasnija izdanja je korišćen dvokanalni stereo miks sa malo poboljšanim zvukom. Naime, višekanalne master trake su se na neki volšeban način negde zagubile. Pronađene su tek 2003. godine! Danas je pravo uživanje slušati prvi čestit remiks sa njih, koje je uradio legendarni Steven Wilson.

Neobičan omot je delo drugara. Barry Godber je bio slikar i dizajner koji je u svom rešenju savršeno dobro pogodio suštinu muzike koju su King Crimson svirali. Nedugo posle objavljivanja albuma naprasno je umro od srčanog udara na sred ulice. Imao je samo 24 godine.

Ovaj album je čudesan na različite načine. Ima onih koji ga smatraju najznačajnijim u progresivnom roku. Ma šta o njemu mislili, neosporno je da je bio inovativan (setite se samo ko je te godine objavio debitantske albume i kakva se muzika svirala). Bilo je jasno da King Crimson ne crpe svoju inspiraciju iz uobičajenog blues/rock/soul zvuka aktuelnog u to doba,već da su im uzori evropski kompozitori, naročito oni koje svrstavamo u ekspresioniste i romantičare. O uticaju na druge muzičare (Yes, ELP, Genesis…), koji će dominirati britanskom muzikom u prvoj polovini sedamdesetih ćemo nekom drugom prilikom.

I Talk to the Wind” je pesma koja pokazuje lirsku stranu King Crimsona, bazirana na eteričnim gitarama, duvačima i prozračnoj atmosferi. Postoji i verzija koju peva Judy Dyble snimljena na ranim sešnima i ona je malo brža od one koja je završila na albumu.

Pedeset godina posle objavljivanja ovoga albuma King Crimson su postali muzička institucija koja je, u međuvremenu, prošla kroz različite faze. Svako od nas ima svoju omiljenu, jer sve se drastično razlikuju jedna od druge. Oko albuma In the Court of Crimson King nemamo dilemu – rado i redovno se vraćamo njegovom slušanju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image