Ko god da je imao sreću da bude na koncertu grupe Roxy Music, mogao je samo da se divi pirotehnici koja bi izlazila iz gitare Phila Manzanere. On je jedan od fenomenalno tehnički potkovanih gitarista koji znaju da sviraju sve što može da vam padne na pamet, a paralelno sa uspešnim radom u matičnoj grupi negovao je i solo karijeru.
Koja je, bogme, vrlo zanimljiva.
Manzanera nikada nije ni pokušavao da koketira sa nasleđem Roxy Musica. On nije autor kalibra Bryana Ferryja i svestan je toga, tako da je od početka okrenut istraživanju novih mogućnosti koje ne sputavaju njegovu brilijantnost muziciranja i imaginaciju. Zbog roga je i ocena njegovih solističkih ostvarenja šarolika, a kreće se od osrednjih do odličnih.
Njegove albume 6PM (2004) i 50 Minutes Later (2005) možemo da posmatramo kao bliznake. Jezgro prijatelja koje dobro poznajemo je praktično isto (Robert Wyatt, Brian Eno, Paul Thompson, Andy Mackay, David Gilmour), stiče se utisak da su pesme snimljene na sešnima koji su se odvijali u isto vreme, a razlike su samo u krajnjim rešenjima. 50 Minutes Later je za nijansu mekši i sa više pesama sa pevanjem. Takoreći pop/rock varijanta Manzanerine muzike koja vam se ne zabija kao sečivo u mozak i traži malo više strpljenja od slušaoca.
Za razliku od pesama sa pevanjem koje su se našle na prethodnim albumima ovde sve dosta dobro funkcioniše. “That’s All I Know” je, možda, ona koju je Manzanera najbolje otpevao i strašno me vuče na muziku iz šezdesetih. Na stranu prilično pravolinijska lirika o umoru od života i potrebi da se narator skrasi, po mogućstvu uz voljeno biće koje mu iz nepoznatih razloga stalno izmiče, španska gitara i savršena, moderna produkcija… Prava stvar koja daje preko potrebnu dinamiku da se ova potencijalna tužbalica ne pretvori u patetiku je reski zvuk Gibsona koji, kada se na pola pesme zaleti, posle sola ne prestaje da svira u pozadini sve do kraja.
Da, pesma je radio frendly, ali sve to nije bitno jer ako je slušate na sluškama, primetićete koliko Manzanera produkcijski šeta instrumente oko vaše glave.
Ako do sada niste slušali ovog gitaristu, možda je ovo fin i bezbolan način da uđete u njegov vrlo zanimljiv svet i kasnije pređete na nešto drugo iz njegovog raznolikog repertoara.
Očigledno, ja sam se davno navukao. 