Једна од пре: куд сви Турци, ја аутоцензуру

Ја цензуру? Свашта ћемо дочекати, кажем ја себи. Међутим, има ту неког врага, данас свака шуша (не мислим на људе који се презивају Шуша) узима за право да цензурише ово или оно из неких својих разлога. Гугао цензурише лица и регистарске таблице на свом уличном гледалу. Цевка ту и тамо цензурише лица, а редовно цензурише оне три речи у енглеском (а можда имају и четири… не, реч за курац уопште немају, тј имају неколико али свака у ствари значи нешто друго). Свака друштвена група има право да забрани осталим друштвеним (и приватним!) групама коришћење одређених речи. А ко одређује те речи? Они сами, или им неко помаже.

А шта бих ја цензурисао из сопствене производње? Пре свега, ствари које би могле да ме доведу у неприлику са адвокатима, да не бих надрљао због неовлашћено објављивање копирајтованог садржаја (види мама, без генитив!). Да пробамо како би то изгледало.

Ово је први покушај. Рађено Шантом, цензурисано алатком за размрљавање (за сада без бољег назива), изгледа шмрљаво као што свака цензура која држи до себе и треба да изгледа. Ал’ нисам задовољан, неко би могао по бојама да погоди шта је ту писало. Идемо даље.

Следећи покушај је то исто, само ме мало кренула карта – пронашао сам да, ако држим шифт притиснут, не морам да вучем миша, него само да кликћем на крајеве. Већ боље изгледа.

Не и довољно боље, и даље нисам задовољан. А да га покрпим печатирањем, тј размножавањем постојећег материјала преко непожељног?

Ово је већ доста боље, изгледа скоро неприметно на први поглед, а онда се примећује да неприметност чили на други поглед, дакле већ више налик правој цензури. Следеће је било да испуним тај копирајтовани простор неком бојом. Чинило ми се најприличније да буде боја за државне уговоре, оно за тајне клаузуле.

Тако, ово је комплетна заштита података од нехотичног објављивања. Мада, ко зна колико је то сигурно, најбоље је да то лепо исечем и уопште не објавим, чак ни покривено.

Е, тако. Најзад личи на нешто, штоно рекао Боб Рок кад је љуштио кромпир.

А фотка? Ма ништа, неколико радних људи са чудним радним временом, недеља поподне, отаљавају посао у кафани где такође сви отаљавају посао – келнери не постижу, кувари гледају да спреме унапред да не би било стани пани кад наиђе гужва, после се то сервира једва млако, чорбица здрава има испод 37оЦ, помфрит млитав, коленица са сосом од рена скроз ладна и без соса. Више од пола реквизита на дечјем игралишту би захтевало неку поправку – нарочито она кула где на једном месту, на бар 2м висине, нема ограде. Канда се ту спуштао тобоган, који је нестао. На разним другим местима вире шрафови, даске су попуцале или се шперплоча раслојила (треба то лакирати за сваку сезону). Нема читаве клупе, свуд фале даске. Једна клупица на коју бар може да се седне је сва нахерена и ваља седати обазриво.

Нема лоше рекламе: ресторан “Трофеј” код скретања за Царску Бару.

И сад сред свег тога, ајде наминцај фотку којом ћеш бити задовољан. Не иде, па и та бајаги боемска атмосфера не иде под сунцобранима где свуд стоји реклама за неко лоше пиво и не умем да је искомпонујем из слике, јер две трећине штимунга чине ти бели сунцобрани. И зато цензура.

Срећом, овај блог се чита. Да се слуша, изненадили бисте се на каквим бисте све местима чули бииип уместо текста.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image