Једна од пре: у позну јесен

Фркће окисо коњиц и кружи над мојом главом / срећа моја што краве не лете

Сваке године дочекујемо новембар у отприлике таквом расположењу. Да ли је до тога што смо сви у школи читали ту песму В. Илића (није Веља) те заувек остали хипнотисани њеним дејством, или је код нас новембар стварно такво зло од месеца, ко ће га знати. Убеђен сам, онако аматерски, да је Том Вејтс једном провео новембар овде. Такво самоубиство од песме не иде без ваљаног надахнућа.

Нисам ухватио вране где сам хтео… али виде се десно, иза бандере

Зато новембра слабо и фоткам. Овог пута, кад смо већ кренули да чекамо бус по баш таквом времену, и кад је већ фоткалица о рамену… ајде, што да не. Иштрикао сам целу серију, у ствари само седам комада… јер, новембар је, доста му је и толико.

Ухватио сам и ту најезду врана на суседном снимку, али ми се не свиђа та фотка. Вране су иначе власници целог краја, има их хиљаду-две, и не мичу се одатле. Уочио сам их пре тридесетак година, кад су биле мало више у индустријској зони. Но, како је то умирало, тако су се оне пребацивале ближе граду – аутобуска, Нафтагас, саобраћајна мурија. Углавном су по дрвећу и тек понека слети на травњак, осим оног чувеног 11. августа 1999. када су све биле на травњаку. Јер није било људи, било је 98% помрачење сунца, а тадашње власти су стручно поплашиле људе да је 2% опасније од 100% и сви се посакриваше. Да сам тада имао фоткалицу са собом…

Хангар сам снимио зато што нам део куће потиче из њега. Ту је била најближа Огревова дрвара, и са ње потиче много што шта што је у кућу уграђено. У самом хангару су стајали џакови са кречом и цементом. Данас је ту стовариште плочица неког приватника, иако Огрев и даље успешно послује – ово им канда није требало, тако забачено у буџак иза пруге.

Из економске теорије је позната теза да ће приватник бити ефикаснији и пазити на своје зграде, машине и остало, јер се, јелте, крваво изборио за њих и неће дозволити да му то пропада. Аха, па да. То у теорији можда бива тако, али кад се у тзв транзицији (ака прелазу) те имовине докопа за неку сићу лову, боли га ћошак за одржавање. Хангар му вероватно ни не треба, плочицама не смета да кисну.

Рупе у крову хангара су ми се, тако, баш уклопиле у то суморно јесење предвечерје, око 16:15 поподне. Бус нисмо ни видели. Након двадесетог минута чекања наишао је неки такси, и додатно ми покварио расположење: имао је монтиран таблет са гепеесом, што сад има скоро свака такси банда, и са њега су се, доста гласно, чуле рекламе. Ако се у неписаном уговору између превозника и путника појавио тај члан по ком је путник дужан да слуша рекламе, на мојој страни тог уговора има тарифа – увек сам спреман да их слушам за стандардних 50€ за сваки започети сат. Но, новембар је и није ми било ни до расправе. Само сам запамтио која је то такси банда (неки са много осмица у броју) и никад више нисам сео у њихово возило, ево има четири године.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image