Једна од пре, у ствари две: сужени колосек

тог воза нема, композицију нема ко да свира

Кад сам оно 2005. долазио на летовање кући, био је проблем шта са вишком снимака, јер нисам имао лептоп. Решило се тако што ми је будући Шеф спржио све на цеде (или је био деведе, ко ће се сад сетити) и омогућио да испразним картицу и кренем испочетка. Зато је први снимак тада чекао нешто упечатљиво, напросто сам штедео филм. Од аеродрома до силаска са аутобуса нисам снимио ништа; прешао још скоро километар по старом крају и још ништа. И онда ово.

Четрнаест година и две недеље касније, стотинак метара низ исти део пруге, па у супротном смеру, ово.

Је ли исто? Замало. Уочите бар неку разлику.

На другој фотци је трава дужа. Јер су се возови још разредили.

И ово није никаква дивљина, били смо на 200м одавде више пута. Напросто, постали смо земља за постапокалиптични (поновите ту реч десетак пута заредом, забавнија је него Попокатепетл) туризам. Нешто као што се СССР дувао цар-звоном, које никад није звонило јер се одмах одвалио комад, и цар-топом који никад није испалио ђуле, ми можемо да се дувамо шта смо све изградили а што ови нису у стању ни да окрече. Наше је бар некад радило.

Воз из уводне фотке је снимљен 2017 – две године касније тог воза нема, композицију нема ко да свира, чами на неком споредном колосеку и пузавица је већ прекрива (видео сам фотку прекјуче ама не знам где). Дуж пруге је била одлична пешачка стаза од финог шљунка, који се углавном добро оцедио убрзо после кише па није било већих бара, туда су радници ишли са воза на посао. Била је одлична за бицикл. На првој фотци би била метар лево од пруге, на другој десно.

Данас је све то много еколошкије. Нема ко ни да покоси трње и жбуње, зелени се све у шеснаест. Само ме занима шта ћу ту затећи ако за десетак година покушам да поновим снимак. Можда неког рмпалију црнокошуљаша, са неким натписом на енглеском преко плећки, како ми виче “одбиј” и маша се за кратку цев.