Psihodelični ratnici (nestaju u dimu)

Hawkwind su oduvek radili šta su hteli, a to rade i danas. Interesantno je da ih kao uzore ravnopravno pominju punkeri, kao i hard i prog rockeri. Pomalo blesavo, zar ne?

Još za gimnazijskih dana, između dečaka koji se pale na muziku došlo je do razmimoilaženja. Ona srednja struja čvrsto se držala svetog trojstva Led Zeppelin, Black Sabbath i Deep Purple, dok je malobrojnija, kojoj sam i ja pripadao, pokušavala da čuje i nešto drugo. Slušali smo mi i pomenute grupe, danas o njima ne mislim ništa loše i smatram ih vrlo značajnim. No, onako mladi i napaljeni, opijeni novim zvucima koje su proizvodili retki sintisajzeri, kada smo želeli da protresemo bubne opne čvršćim zvukom radije smo posezali za Hawkwindom.

Nekako nam se njihova muzika činila interesantnijom.

Kako nismo bili u prilici da zalazimo po londonskim underground klubovima, prvo iskustvo sa grupom Hawkwind je došlo sa njihovim globalno uspešnim singlom Silver Machine (1972), a prava stvar se desila kada je neko nabavio dvostruki album Space Ritual (1973). Danima smo ga nismo skidali sa gramofona, pokušavajući da zamislimo kako je zaista bilo na svirkama na kojima je snimljen. Retki izveštaji sa koncerata su govorili da je publika bila euforična, a samo nas je još više ložila priča o dve igračice koje su plesale na nastupima do pola gole i ofarbane živopisnim bojama.

To je bio dovoljan povod da na slepo poručim njihovo naredno studijsko izdanje Hall of the Mountain Grill (1974). Ispade da se nisam prevario: danas se taj album smatra najboljim u njihovom opusu.

Hawkwind su tipičan proizvod muzike izrasle iz kasne psihodelije šezdesetih. Njihov razvoj možemo da uporedimo sa onim koji se desio i mnogo poznatijim Pink Floydima, koji su se menjali iz albuma u album. Za razliku od njih, ovde je na delu bila grupa muzičkih osobenjaka koja je bila dovoljno hrabra da se oproba u svemu onome za šta su mislili da će da bude njima zabavno, a publici interesantno. Jedna od tih stvari je neuobičajeno korišćenje sintisajzera koji nisu korišćeni kao klavijature već za proizvodnju raznih šumova i zvučnih efekata.

Ne znam na čemu su bili, ali verujem da su koristili mnogo halucinogena.

Hall of the Mountain Grill (1974)
Hawkwind – Hall of the Mountain Grill (1974). Zahvaljujući njihovom angažmanu, period dominacije (ili barem relevantnog delovanja) psihodelije na Ostrvu je trajao mnogo duže nego u ostatku sveta. Možda je nepravedno što je najveći trag u istoriji žanra ostavila neverovatna teatralnost njihovih nastupa, jer imalo se tu šta otkriti i na muzičkom planu. Najzad, da nije tako, teško da bi opstali na sceni do dana današnjeg.

Teme njihovih pesama su uglavnom bile vezane za naučnu fantastiku, ali su znali da se ponekad osvrnu i na ono što im je smetalo u životu koji ih okružuje. “The Psychedelic Warlords (Disappear in Smoke)” je cinično viđenje tadašnje Britanije koje se, uzgred, mnogo ne razlikuje od današnje, a jedini izlaz iz takvog stanja je da se pobegne odatle.

Naravno, uz članove same grupe.

(We’re the psychedelic warlords
Playing spaced out rock and roll
Hang on to your heads now
Because we were born to go)

We’re sick of politicians
harassment and laws
All we do is get screwed up
By other people’s flaws

You think you know the answers
But we don’t tell no lies
We can take you any way
Through seven different highs

The world’s turned upside down now
There’s nothing else to do
Except live in concrete jungles
That just block up the view

We’re the psychedelic warlords
And that ain’t no joke
Travel with us to lands far out
And just disappear in smoke

Za 50 godina postojanja, kroz Hawkwind je prošao veliki broj muzičara, a njihova velika diskografija koja se prostire na preko trideset albuma vredna je istraživanja. Odavno nisam u toku šta danas rade, znam samo da je jedini originalni član u postavi multiinstrumentalista Dave Brock i da grupa još uvek nastupa, bez očiglednih znakova da imaju nameru da uspore.

Povod za ovaj tekst je, u stvari, veoma trivijalan. Dospelo mi je u ruke ovogodišnje izdanje grupe Hawkwind Space Ritual Deluxe 1972-1973, koje se prostire na pet diskova. Kada sam se bacio na intenzivno slušanje tog sadržaja, slike su navrle i prisetio sam se bezbrižnih dana iz mladosti.

Eto mene ovde ponovo čim se budem vratio na planetu Zemlju. Smile with tongue out

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image