Sprema se oluja

Najstariji muzički instrument je ljudski glas. A kada se tri glasa savršeno uklope i spoje, rezultat može samo da bude magija koja se retko sreće.

Ma koliko bio prilično dobro organizovan u svom delanju, sa sređivanjem muzičke arhive uvek imam problema. Iskustvo me je naučilo da taj posao treba odraditi svakih nekoliko meseci jer, ako se ne odreaguje na vreme, često se protegne i na par nedelja svakodnevnog čeprkanja. Iako je to zgodna prilika da se osveži pamćenje i ponovi gradivo, što u mojim godinama lekari i preporučuju kao vežbu protiv demencije, stvari se uvek otmu kontroli: uvek nabasam na nešto što odavno nisam propustio kroz uši. A onda, po principu spojenih sudova, završim ko zna gde…

Utešno je što se posle toga samo nervoziram zbog previše utrošenog vremena, ali sam makar uživao u muzici. Hot smile

Danas sam se zakačio za pola sata snimka koncerta Andreasa Wollenveidera još iz vremena kada mobilni telefoni nisu mogli ono što je danas uobičajeno. Srećom, prijatelj i ja smo imali mesta ispred bine, on novu digitalnu kameru koju je hteo da isproba, te je uhvatio deo magije sa tog druženja. Wollenveider je bio u svom elementu, dobro raspoložen i negde na polovini koncerta je počeo da se upušta u verbalne duele sa publikom. U jednom trenutku je održao kratku priču o tome kako se muzika razvijala od praistorije do današnjih dana, a da bi potkrepio svoje tvrdnje svi muzičari na sceni su uzeli kamenje u svoje ruke i počeli su njima da proizvode ritam koji se, nedugo zatim, pretvorio u primitivnu melodiju.

Nekada i minimalno može da bude spektakularno.

U tom trenu sam se setio današnjeg klipa u kome The Wailin’ Jennys na sličan način postižu neverovatnu atmosferu na svom nastupu – za magiju su im bili potrebni vanserijski glasovi, malo pljeskanja rukama i udaranje nogama o pod.

Iako Storm comes svojim jednostavnim i razumljivim tekstom može da navede da je u pitanju blues/gospel tradicional, ona je komponovana. Za to je zaslužna jedna od ovih devojaka, Ruth Moody, i ni malo nije slučajno to što su ove tri devojke pokorile Kanadu i Ameriku. Slučajnost je samo to što su se srele u nekoj prodavnici muzičke opreme i zajednički zapevale.

Od toga trenutka sve im je išlo na ruku. Već za prvi album, 40 Days (2004), osvojile su u Kanadi JUNO nagradu (ekvivalent Grammyju) u kategoriji Roots & Traditional Album of the Year. Drugi, Firecracker (2006) bio je iskorak u odnosu na prethodnika, jer su na njemu dominirale alt-country, rock i pop pesme, pa ne čudi što se na top listama zadržao više od godinu dana. Usledio je album uživo koji je samo potvrdio njihovu reputaciju, a drugu JUNO nagradu osvojile su četvrtim albumom Bright Morning Stars (2011) koji je bio savršeni miks Americane, popa i folka.

Bright Morning Stars (2011)Interesantan detalj je da članice grupe imaju sasvim različite senzibilete i snimaju i sopstvene albume. Sopran Ruth Moody (u grupi svira gitaru, harmoniku, bendžo i bodhrán) klasično je obrazovana pevačica i pijanista. Naklonjena je keltskoj i folk muzici i snimila je tri vrlo zanimljiva albuma. Mecosopran Nicky Mehta (gitara, harmonika, bubnjevi, ukulele) voli alternativni pop i njen album nisam imao priliku da čujem. Alt Heather Masse (akustični bas) je završila pevanje na konzervatorijumu za džez. Snimila je četiri albuma na kojima peva sa raznim džez muzičarima.

Poslednji album koje su ove devojke snimile, Fifteen, izašao je 2017. godine. Na njemu se nalaze obrade pesama drugih autora (Warren Zevon, Dolly Parton, Paul Simon, Patty Griffin…) koji samo potvrđuje da The Wailin’ Jennys imaju odličan muzički ukus.

Mene su odavno osvojile za sva vremena, a vi gledajte šta ćete. Rolling on the floor laughing

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image