Једна од пре: дух из зелене… ограде

Неком је пало на ум, и успео је то и да прогура, да изведе овакву контру свима.

Шврљајући насумице по кандидатима за ову рубрику, тј по фасцикли /slike/egzibicija, натрчим на овај мали допринос борби против сивила. Сегедин, септембра 2010.

Из неког другог угла бих можда имао и композицију а вероватно и гипс на неколико удова, јер бих морао на коловоз. Овом улицом се улази с наше стране, води право према центру. Овако, с тротоара, се можда не види баш много тога, али се види оно што сам хтео.

За разлику од околних зграда, које су вероватно из претпрошлог века па обнављане ко зна колико пута, ово се чини да је уметнуто у прошлом. Јер раније није било тог бетона који би могао да држи терасу а да буде тако танак, то би морало да буде много дебље. А и то армирано стакло је мало новији изум. Исто, мислим, важи и за наредне две зграде – равне фасаде, без рељефа, али са више прозора, избачених елемената, нешто површина у другој боји.

Још један штрчећи елемент одаје младост здања: између горње две терасе је мало избочено решето. Ко није познао шта је то, ево: то је усисно/издувна решетка од назидног грејања на плин. Пошто не гарави, може и тако директно на фасаду, јаче му не треба. Такве решетке сам виђао и код нас неко време.

Коликогод да је зграда млада у (архи)тектонском смислу, толико је средњовековна – нема тунела за каблове, па низ фасаду виси пешес антенских, на шта није имуна ни она најдаља и најновија.

Оно што је заједничко целој улици, па и граду, је да нема много претеривања са бојама. Све су пригушене, тј како би се у софтверу за обраду рекло, незасићене. У преводу: ближе сивој него чистим бојама. Што је нека историјска инерција, вероватно – ни КуК монархија ни блоковски социјализам се нису могли подичити неком живописношћу у свакодневници, више је личило на свакодневицу. Красило их је сивило, што више не звучи као парадокс.

Кад сам ово снимио, били смо се таман вратили из сиве Америке. Колико сам се тада, наново откривајући лепоте родног краја, дивио јаркоцрвеној огради царине, или тамноплавим оградама на више места, толико сам се сморио видећи Сегедин, сав у тим пригушеним тоновима. И онда уочим ову терасу. Неком је пало на ум, и успео је то и да прогура, да изведе овакву контру свима.

Ово сам напросто морао да снимим. Без тих зелених стакала би фасада изгледала напросто усрано. Овако… ево, нек остане забележено. Нек лудаке срећа прати.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image