Знамо да је Аустроугарска волела све под конац, уредно и постројено, из неких својих политичких разлога. Ваљда да спољним изгледом остави утисак да је добро уређена. И стварно, из авиона сам видео села, у алпским гудурама, планирана виљушком у пиреу – четири улице са четири унакрст, све под правим углом, упркос терену и надморској висини.
У Банату им то, канда, није баш пошло за цолштоком и виском. Не само да улице у центру кривудају, што се само донекле да објаснити врлудањем реке кроз историју, него ни улице не држе ширину. Шире се и сужавају како им на ум падне, а под којим ће се углом сећи, то је већ каприц. И онда кров куће на углу испадне овакав.
Мислио сам да ће поглед одозго (ено га горе, уклонио сам копирајтован материјал) да ми разјасни шта је ту где, ал’ јок. Сад ми је још мање јасно. Ако неко хоће да се уживи у геометрију, стајао сам нешто изнад средине горње ивице тог исечка и гледао на југ-југозапад кад сам ово снимио. Или, ко хоће да види како је овде главна улица најужа, координате су 45.379814, 20.395249.
На тим сателитским смимцима никако не разазнајем ове оџаке… ма, ништа ту није јасно од ове кровне папазјаније. Али то је крај главне улице (у ствари није, има још две куће после угла, ал’ то је већ трг), строги центар, то тако стоји од памтивека. Иза угла (у односу на данашњу фотку, два педља доле лево ван оквира) је чувени најужи тротоар у граду, свега 60цм (или беше 45… незгодно скроз).
Сва та угаона заврзлама је настала данас, кад сам тражио следећу фасадну фотку за текућу серију, и успут покушао да дочарам себи, онако стереографски у смислу нацртне геометрије, који део зграде је испод тих оџака, а који је испод оног солисте десно. Што сам дуже гледао, то ми се више бркало у глави. Писање овог чланка је претрпело паузу на овом месту, док скувам још једну кафу, да ме прође вртоглавица.
Шта сам запео за те углове… ова фотка, кад је настала, није имала везе са тим. Снимио сам је због црепова и жица. На крову лево је класични бибер цреп, дакле скроз раван осим што има једну избочину на горњем крају наличја, којом се качи за летву или цреп испод себе. Јер бибер, немајући жљебове, пушта лево и десно око себе, па мора да се ређа уз поприличан преклоп, а по неким школама и двослојно, што опет значи двоструко јачу грађу која ће то да издржи. Оно парче у позадини и ово с десне стране личе на бечејски цреп 333, што му је корак – размак између летава је толико милиметара. Био некад, сад кад купите 333 размак је 343…
Овде се види наравоученије за кровне радове: све што тамо радите, радите тако да вас надживи, јер нема шансе да ћете се поново пењати и теглити сав алат горе само зато да нешто мало замажете. Рачунајте да ћете звати мајсторе, а онда нећете моћи да проверите како су урадили, јер бисте онда морали горе…
Жице: остало је седам жица на стубу које још нису одсечене, и те изгледа воде до зграде преко пута. Ове две што ми иду изнад главе су, канда, од кабловске. И на антенском стубу су остала повезана само два каблића, остали висе у фронцлама. Више нема ниједне антене, ако не рачунамо две мале рутерске – што је можда део градске инсталације, у главној улици већ десетак година ради бесплатна бежична мрежа.
Да поређамо ову торту од технолошких тектонских слојева: на дну имамо циглу и бибер цреп. На то дођу порцеланске шоље са голим жицама. Суседни стуб је носио телевизијске антене. Па имамо самоносећи кабл. Па имамо да нема кабла јер је бежична.
Тако испада да су цигла и бибер цреп у ствари надживели бар две технологије двадесетог века: бандере са голим жицама и далекометну емисиону технику. Жице се више не развлаче појединачно него самоносећим кабловима, телевизија је мртва а њени некрофили је примају преко кабла. Видећемо колико ће технологија да надживи бечејски цреп.