Једна од пре: пенџер

Будућност која се није десила је била пуна нових зграда, стакло бетон челик и теписи, светла…

Али то је била будућност педесетих и шездесетих. Већ седамдесетих је и ту дошло до масовније побуне, да би та велелепна и штогод стерилна слика била замењена замазаном и полураспаднутом кишурином и страћарама у којима се догађа Истребљивач, и то игром случаја, баш прошлог месеца.

Будућност се, у ствари, већ десила, ама је нисмо познали. Дошла је тихо и у неочекиваним облицима.

Нисмо је овако замишљали, ни близу.

Мислили смо да ће социјализам да настави да се дружи у друштву, да ће капитализам да се капиталише као капиталац, да ће међу њима да влада конкуренција и да ће оба да угађају радном народу, макар из рекламних разлога. Социјализам је напустио зграду, капитализам је пао под свој утицај, а ми смо ту где смо и још нам није јасно.

Ево, на овој фотци имамо кућу у чијој изградњи није употребљен ниједан изум из последњих сто година. Чак је питање и колико је то стакло индустријски производ – тадашње стакларе су биле поприлично занатске. Као и циглане. И прозор је дело неке столарске радионице. Малтер је мешан на лицу места, зидари су имали висак и канап… Унутра су подови можда још увек земљани, таванице од блата на штукатуру. Жице у бергман цевима, прекидачи и утикачи од бакелита.

И онда све то под шкиљавим светлом уличне петролејке? Е па не, ово је оно наранџасто светло што нам се свуда накотило још од седамдесетих – не бих искључио могућност да је сијалица, под чијим светлом сам ово снимио, стара две-три-четири деценије. Графити су нажврљани прецизном спреј фарбом, што је технологија вероватно сложенија од свега што је у кућу уграђено. Енгрпска митологија жврљописца није старија од дватридесетак година.

Шлаг на торти је одсјај у том стогодишњем стаклу, од излога преко пута, који је сав у плавим и буљичастим ледовкама, какве пре само десет година нисмо могли нигде да купимо. Можда су постојале, али је производња била још увек прескупа.

Шта фали свим тим технологијама? Цигла и малтер: вуку воду, није то за овде осим ако се изолује од воде, што се сада (последњих 70 година) и ради; зато малтер отпада а из цигле избија шалитра. Ова кућа још и има среће, уме то да не чека него избије за три-четири године. Зидање без дебелих темеља: може на неком стењу, овде ће зидови да се слежу и прозор ће бити искезечен (што мора да се често догађало, чим имамо реч за то). Осветљење: наранџастој фали доста спектра, мада у ствари може да се испегла. Плава уме да пробије у љубичасту. Побуђивач уме да буде јефтинији па напола цркне а ледовке жмигају горе него некад неонке. Фарба на прскање: боља техника за писање и сликање не мора да доведе ни до бољег писања ни до бољег сликања. У три пива да жврљописац не би умео да састави три реченице да прошири тему коју је овде сажео у три речи и 1 скр.

А најбоље је буџу скрљао капитализам, јер је од сто цветова процветала једва пишла: ова кућа је на мање од 100м од најпрометније раскрснице у граду, и на 300м од главне улице. И још је добро прошла – слична кућа 200м даље је пала, у авлији расте коров преко главе. Серем вам се у тон филм.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image