Ništa me ne pitaj

Da li zbog svoje lenjosti ili zbog nezainteresovanosti velikih medija, Graham Parker je tokom proteklih decenija nekako uvek ostajao u zapećku.

Sviranje po klubovima je oduvek bilo neka vrsta osnovne škole za sve muzičare. Mahom se izvodio već poznati repertoar sa kojim je određeni profil gostiju mogao da se poistoveti, a oni malo kreativniji su bili srećni kada su mogli da uguraju i poneku sopstvenu pesmu. Zanimljivih anegdota o tim prvim muzičkim koracima ima bezbroj, mnogi od muzičara koji su se okušali na tim malim scenama su ubrzo odustali, a oni koji su uspešno položili ispit na svojim prvim nastupima imali su šanse da budu zapaženi i pokušaju da uspostave sopstvenu karijeru.

Početkom sedamdesetih u Britaniji se formirala i relativno velika scena koju su mediji prozvali “pub rock“.

Sredinom sedamdesetih Graham Parker je bio jedan od mnogobrojnih pub rockera koji je pisao sopstvene pesme. U njima je bljuvao vatru, kao što je i očekivano za gnevnog mladog čoveka, i obilato se koristio sarkazmom. Iako u suštini nije bio punker, prihvatala ga je i ta publika, a za par godina će se naći rame uz rame na stranicama muzičkih novina sa Elvisom Costellom i Joeom Jacksonom, kao najozbiljnijim britanskim autorima druge polovine sedamdesetih.

Može se reći da je imao i sreće. Njegove demo snimke čuo je jedan od suosnivača legendarne nezavisne diskografske kuće Stiff Records, Dave Robinson, koji ga je podržao u nastojanju da piše sopstvene pesme i pomogao mu da oformi prateću grupu Rumour. Nju su sačinjavale zvezde tadašnje pub rock scene: gitaristi Brinsley Schwarz i Martin Belmont (Ducks Deluxe), koji je sa sobom doveo i klavijaturistu Boba Andrewsa, a ritam sekciju su činili prekaljeni Steve Goulding i Andrew Bodnar. Uz to, iza njih je stao i legendarni DJ Charlie Gillett koji im je isposlovao prvi ugovor za snimanje.

Howlin' Wind (1976)Rezultat je fenomenalni debitantski album Howlin’ Wind (1976), koji je u majstorskoj produkciji Nicka Lowea zvučao kao da slušate najbolji i najuzbudljiviji kafanski bend na svetu. Od uvodne pesme White Honey, koja podseća na jeftiniju verziju Vana Morrisona iz njegove srednje solističke faze, počinje uzbudljiva vožnja kroz razne stilove i podžanrove u kojoj se prepliću soul, rock, rockabilly, reggae…

Zlobnici bi rekli da u toj muzici nema ničega originalnog, a ja kažem da je Parker mudro pokupio sve ono što je dobro od svojih uzora koje često pominje (uz Van the Mana, to su i rani The Rolling Stones, Bob Marley i mnogi drugi). Parker je na ovom albumu učinio gotovo nemoguću stvar – uspeo je da spoji ljubav prema muzičkoj tradiciji, spretno baratanje tekstovima i duh buntovništa primeren punku. Ta vešta kombinacija čini ovaj album jednim od najupečatljivijih debitantskih ostvarenja svih vremena.

Album zatvara današnja pesma “Don’t Ask Me Questions“, koja će ubrzo postati jedna od onih po kojima se Parker prepoznaje i koje publika peva zajedno sa njim na koncertima. Njegov bes je okrenut ka Bogu, kao hipotetički svemoćnom biću. U svetu se dešavaju svakodnevno grozne stvari, pa zaključuje da nijedna sila koja dopušta tako nešto ne može da očekuje njegovo odobravanje.

Well I see the thousands screaming rushing for the cliffs
Just like lemmings into the sea, Well well well
Who waves his mighty hand and breaks the precious rules?
Well the same one must understand who wasted all these fools.
Hey Lord, don’t ask me questions
Ain’t no answer in me.

Prvih pet Parkerovih albuma, koje će snimiti do kraja sedamdesetih, zaista su izuzetni. Kritika će ih dizati u nebesa i oformiće se verno sledbeništvo. No, izostao je komercijalni uspeh, pa se Parker, iako je to zaslužio, nikada nije uzdigao do zvezdanih visina, poput Elvisa Costella. Tokom narednih decenija pretvoriće se u sjajnog sonwritera čiji albumi potvrđuju njegov talenat, ali pate od nekonzistentnosti.

Graham Parker je još uvek aktivan i gura sopstvenu priču bez obzira na to koliko je brojna publika koja ga prati. Oni koji su imali priliku da ga gledaju u bilo kojoj fazi karijere jednoglasni su u oceni da mu je scenski nastup fascinantan.

Nama ostaje samo nada da će nekim slučajem da se zadesi i u našim krajevima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image