Oceana

Muzičkih genijalaca nikada nije dosta. I pravo je uživanje ponovo ih otkrivati.

Garland Jeffreys je jedan od mnogobrojnih autora koji nikada nisu dobili dužnu pažnju od strane muzičkih medija i publike. O razlozima možemo samo da nagađamo. Možda je i on sam kriv za sve to, jer niko sem njega nije ponudio takav miks muzičkih uticaja (rock, reggae, soul, blues, latino) uvezan misaonom lirikom koja se bavila rasnim pitanjima i identitetom obojenog čoveka na ulicama New Yorka.

Jeffreysa je, zaista, teško svrstati u bilo koju muzičku kategoriju.

I to nije slučajno. On je poreklom Portorikanac, odrastao u Brooklinu. Za razliku od ostalih dečaka iz kraja koji su obitavali na ulici, marljivo je učio. Tokom šezdesetih studirao je istoriju umetnosti, a na fakultetu je upoznao Loua Reeda pre no što se ovaj upustio u avanturu poznatu kao The Velvet Underground. Prvo iskustvo snimanja u studiju biće na debitantskom albumu Johna Calea na kome će svirati gitaru, a Cale je za album snimio i jednu od njegovih pesama, poletni rocker “Fairweather Friend“.

Ako ne računamo album Garland Jeffreys and Grinder’s Switch (1970), koji je zvučao kao klon Boba Dylana i grupe The Band, prvu pravu priliku dobio je neku godinu kasnije. Na snimanju albuma Garland Jeffreys (1973) pojaviće se i neka dobro poznata lica (Dr. John, David Bromberg). Međutim, album je doživeo fijasko: niko ga nije kupovao, a radio stanice ga nisu emitovale jer nisu znale u koji muzički blok da ga svrstaju. Jeffreys je bio mešanac koji je povremeno žestoko prašio rock, nije mogao da prođe kao standardni soul izvođač, a pevao je povremeno i reggae na stihove koji su bili direktna asocijacija na pesme Boba Dylana.

Pa stvarno…

Četiri godine kasnije, zahvaljujući Herbu Alpertu i kući A&M Records, Jeffreys se vratio na scenu. Na albumu Ghost Writer (1977) uspešno je uhvatio kopču sa New Waveom, koji su radio-stanice već emitovale – oni koji su slušali Elvisa Costella, Joea Jacksona ili Grahama Parkera and the Rumour postali su i njegova publika. Opisujući život na ulicama multikulturalnog New Yorka, on peva o rasnim problemima, političkim nemirima, neproživljenim ljubavima, knjigama koje neguju dušu…

Wildlife Dictionary (1997)Uspeh ovoga albuma Jeffreysu je pomogao da se oko njega polako stvori kultno sledbeništvo. Njegova dalja karijera, zabeležena na tucetu albuma, pokazivaće da njegovi autorski standardi nisu baš slučajno postavljeni tako visoko. Ma koliko da ga voleo Bruce Springsteen, koji ne propušta njegove nastupe, Amerika ga nikada nije preterano volela. Evropa je već druga priča: neki od albuma objavljeni su samo za njeno tržište, poput Wildlife Dictionary (1997).

Na njemu se Jeffreys bavi ljubavlju i seksom. Možda je ovo suviše radikalna tema za rigidnu Ameriku, ali u liberalnijoj Evropi sve može da prođe. Tako je “Oceana” puna intrigantnih detalja o “the girl who lives above the cinema“, zapakovana u šmek francuskih šansona i svedena na jednostavnije reči u odnosu na one misaone teme na koje smo navikli od ovog autora.

Jeffreysovo najjače oružje, pored tekstova, jesu njegov glas i veština pevanja. U prekrasnim baladama koje izvodi i pesmama srednjeg tempa oslonjenih na soul on, naprosto, briljira. Njegov kontrolisani vibrato i ekspresivnost u tim trenucima podsećaju na Costella, a u bržim numerama zna da zareži poput Micka Jaggera. To je deo magije koju poseduje tako da i ne osetite kada vam poturi neku političku ideju koja je zapakovana u opijajuću zvuke koje isporučuje.

Uostalom, znate li još nekoga ko može da natera punu salu belaca da pevaju zajedno sa njim Don’t Call Me Buckwheat?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image