Životinja u srcu

Uvek se obradujemo kada naletimo na “mali” album koji je prepun dobrih pesama. Propustili bismo ga kao i mnoge druge da ne beše našeg omiljenog iinternet radija.

Sa slušanjem radija sam započeo još u drugoj polovini šezdesetih. Nije bilo drugog načina da se čuje nova muzika, Radio Luxembourg je u našim glavama predstavljao nešto daleko i nedodirljivo, a od svega toga su ostale smo sentimentalne uspomene. I navika da stalno nešto zvrnda u pozadini bilo šta da radim. U međuvremenu, radio programi su se komercijalizovali, teško je naći stanicu koja emituje malo reklama, a mnogi su im, sa razvojem novih tehnologija, predviđali skori kraj.

Pokazalo se da je radio kao medij mnogo žilaviji no što se očekivalo – sa pojavom interneta promenio se samo način distribucije signala.

Radeći na radiju kao voditelj/muzički urednik, brzo sam shvatio da mora da se pravi kompromis. Slušaoci očekuju da se uz program zabave, a ne da se muče sa nečijim ego tripovima tako da gro muzike koja se emituje uvek mora da im malo podilazi već poznatim pesmama/izvođačima. No, uvek sam verovao da je zgodno da im se između poznatih pesama “provuče” i nešto novo, interesantno i kvalitetno. Po tome sam se razlikovao od ostalih.

Naravno, uvek ostaje pitanje da li ovakav izbor dopira do slušalaca. Pouzdanog načina da saznate nema no, s vremena na vreme, pojavi se neko sa komentarom koji vam zagreje srce. Onomad sam dobio poruku na Fejsbuku koja, otprilike, ovako glasi: “Vi mene ne poznajete, ali kada ste pustili tu i tu pesmu na velikom odmoru u Gimnaziji, meni se život promenio… Hvala vam.”

Dakle, sav onaj minuli rad nije bio uzalud.

Danas smo svedoci da muzička hiperprodukcija preti da nas udavi. Ma koliko da je lako da se dođe do informacija o novoobjavljenim pesmama/albumima fizički je nemoguće da se sve isprati, pa makar se samo time bavili. U takvoj situaciji, pojedini radio programi dobro dođu i često mi se dešava da uz njih otkrijem stvari koje su mi promakle. Kada sam čuo današnju pesmu, prvo sam pogledao ko je izvodi – Jenny and Johnny

Ma dajte, da li bi se neko uopšte trznuo na album koji su snimili Grba & Zoća? Smile with tongue out

Ispostavilo se da se iza pomenutih imena kriju dobro poznata lica – Jenny (Lewis) smo već jednom pominjali na blogu, a Jonnny je Johnathan Rice, poznat nam po saradnji sa Elvisom Costellom, što stvarima unapred daje neku težinu.

Ovi golupčići su se sreli 2006. godine kada je Rice postao deo prateće grupe Jenny Lewis. Saradnja im je odlično išla – već na njenom drugom albumu on koatuor je većeg dela pesama i koproducent. Od toga do emotivne veze je mali korak i oni su ga napravili. A umesto da se kao svi normalni parovi bave dnevnim poslovima i rasporedom nameštaja u kući, oni su odlučili da snime album.

I'm Having Fun Now (2010)

I’m Having Fun Now (2010) je pravi mali dragulj koji se lako sluša i ekspresno lepi za uši. Iako je njihova namera bila samo da se malo zabave i, eventualno, skrenu pažnju na Riceov autorski/pevački potencijal koji prethodno nikako nije dolazio do izražaja, rezultat je više nego ozbiljan. A to se, itekako, oseća u pesmama u kojima on vodi glavnu reč.

Animal” je, možda, najbolja pesma na albumu, koja se bavi našim podsvesnim strahovima. “If you lose your fear of God, you are an animal at heart”, kažu Jenny and Johnny, a možda ćete u pesmi pronaći i neko drugo značenje.

No, savet vam je da ne mozgate previše. Zabavite se poput autora i usisajte njihov lagani optimizam koji će se preliti i na vas.

To je već nešto što svima nama u ovom trenutku nedostaje. I don't know smile

3 komentara na temu “Životinja u srcu”

  1. Pozdrav
    svaka vam cast
    ali uvek treba da se secamo jednoga i Jedinoga Nikole Karaklajica
    sve je pocelo sa Njim

    1. Dobro de sad, da li baš sve počelo sa njim 😉 — ali kada je reč o rock’n’rollu na domaćem radiju, zbilja jeste.

      Nikola Karaklajić je moj prvi učitelj popularne muzike; kao klinac sam slušao “Veče uz radio” ponedeljkom od 20 do 22 na srednjim talasima, na starom RR radiju. A koliko znam, nisam jedini poštovalac te sjajne istorije: još neki autori Suštine pasijansa bi mogli da kažu poneku reč o njemu.

      Mi svoje uzore nikada ne zaboravljamo, jer to su naši temelji. Nadograđujemo svoje znanje na tome i guramo napred koliko god možemo.

  2. Ко се није мучио са средњим таласима увече, тај није рокер од педигреа :).
    Да не заборавимо и другог Николу, Нешковића, који је отприлике то исто, само можда годину касније и на Другом програму.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image