Често ми се деси да се промени нешто у пејзажу, а онда не могу да се сетим како је то стајало пре. Добро дођу ове фотке онда, бар имам доказ да нисам (још)(довољно) одлепио, да јесте било другачије, а то што се остали не сећају, врло важно, не бих се сећао ни ја да нема фотке.
Ово је стајало овако десетак година.
Не знам да ли је прошло месец до ипо након што сам ово шкљоцнуо, ова љуштура је нестала, појавиле су се машине и кренула је изградња нечега. Значи опет сам упецао нешто као што сам 2005. године… чекај, што да не, ево и тога.
И ова је нестала убрзо након што сам је снимио. Рекли су ми да је овако полусрушена стајала годинама, па ајде један шкљоц док још стоји. У ствари, имам још једну са сличном судбином, ал’ о њој ћу други пут.
Фотка прва. Ту је био магацин велепродаје Медивета, за који не могу да се сетим како се раније звао, то ни гугао не зна, јер свако помињање заврши архитектонским значајем њихове управне зграде. Фирма се бавила претежно ветеринарским лековима, а овај магацин је личио на… магацин из XIX века. Види се у позадини на фотци из 1974. Кад и зашто је срушен не бих умео рећи – стоји овако већ годинама. Плац је у углу Томашевачког гробља (јер се улица некад звала Томашевачки друм), па је донедавно коришћен као помоћни гробљански паркинг, улаз из бочне улице. Мало чудно дође да се паркирате а око вас бетон понегде у рупама да може нога да се сломи уз мало среће, а понегде под керамичким плочицама…
Здање које ту сада ниче обећава да ће бити још једна велика сива коцка, засад без преградних зидова а вала не види се ни где ће спратови бити, има само спољне зидове. Шта је да је, паркинг није предвиђен, а ако мисле да га направе на травњаку, који је ту поширок, биће незгодно – раскрсница која почиње тим семафором спада у десет најзајебанијих у граду. Специјалитет куће, двострука Т раскрсница… како ће ту да се улази и излази, видећемо. Прилика за бизнис, неки аутолимар би могао да отвори радњу у близини, биће муштерија.
Фотка друга. Полусрушена кућа спреда је негде ваљда шездесетих постала аутобуска станица, међуградска, што је трајало до 1975. кад је отворена нова. Сами перони су били педесетак метара десно, ивичњак је и данас тамо у цик-цак. Улазило се у некакву главну салу, што је вероватно било две-три собе док нису избијени преградни зидови и ваљда замењени стубовима. У средини је била огромна зидана сељачка пећ, која је баш добро грејала. Десно је била нека просторија преграђена по дужини шалтерима, ту су се продавале карте. Све је било мусаво, јер то је кућа од набоја, омазана блатом и окречена… давно некад.
Кад се станица иселила, зграду је добило удружење ликовних уметника. О том периоду не знам ништа, нисам улазио, знам само да је натпис стајао тако деценију-две.
Данас је на том месту једноспратница, у њој кинеска робна кућа. Друга је преко пута. Мало даље је онај Житни трг (стари), од милоште зван Кинеска четврт.
Некад се питам како успевам да накупим толико фотки места која нестају. Да ли методом грубе силе, тј фоткањем свега и свачега па и оног што ће ускоро да се руши, или неким посебним њухом, или неко иде за мном и гледа шта фоткам па купује то и руши…