Једна од пре: под кровом

схватио сам да морам брзо да иштрикам серију док јутарње сунце бије овако

Наравно да сам заборавио коју сам оно фотку мислио да надовежем да би ова серија као имала неки смишљен ток, потку, нит, ма фил руж… јок бре, морао сам да завирим у онај егзибиционистички фолдер (ака фасциклу, девојачко директориј) и ево кеца на једанаест (мада још нема ни десет док ово пишем).

Како рекох прошли пут, кров треба радити тако да за живота не мора да се дира. Десило се, пак, стицајем околности, да смо га радили у младости, како се већ могло, а после је испало да то није доста.

Тако, по оној програмерској, никад нема времена да се уради како треба, али увек има времена да се уради двапут…

Тако су ови црепови скидани деветнаест година након првог ређања, да би се на греде ударила даска, па преко даске тер папир и опет летва, па на то цреп. Ту, наравно, није био крај – три године касније се овај простор прерађивао у поткровље, које је било само у неком теоретском пројекту. Нисмо очекивали да ћемо то уопште радити, то је требало да буде посао за наредни нараштај, ал’ како рече онај шефов, живот је чуднији од срања.

Леви угао ове фотке је, у том потоњем издању, већ гостовао овде.

За разлику од првбитних радова, где су мајстори радили само греде а ми све остало, овог пута је све препуштено мајсторима. Због оне неравнотеже између времена и новца, преметнула се у међувремену. Мајстор је неки лик из ширег комшилука, са неколико ружних навика, довољно да га више нисмо позивали, и типично банатском заврзламом од презимена – на мађарску основу дође турски наставак, па још један српски, дакле Лала осим што не личи никако.

Свака прилика за тумарање по тавану на крају испадне археолошка експедиција. Није да сам тражио, нашло се само… да видимо шта све. Прва верзија забата није издржала ветар па је пала, президано на 25цм, јер 15 није доста, остала гомила тих ужих блокова, десно. Дечији креветац, средина, коришћен трипут по две-три године. Прислоњена уз њега (бос. уза њ), УКТ антена са диполом, рефлекторима и директорима (још се сећам како се који зову!), купљена специјално да би се студио Бе чуо и стерео (не вреди, опет је шуштало и није могло да се снима). Ближе сочиву, плоче за које смо мислили да су гипсане па испале азбестне, и даље не знамо шта ћемо с њима, премештене далеко од куће. Картон под којим се чувало ко зна шта, на крају бачено ђутуре. Из дна зида пузи гибљиво црево, кроз које пролази телефонска парица, а и цео интернет, ево још увек у употреби. Упркос свим радовима, веза се није прекидала, бар не на овом крају. На Лелекомовом крају, хм, не баш тако. Камперски сточић, који је слабо кампа видео, али је послужио за кафу и ручак док се зидало, а после годинама изигравао капак над лотром. Степениште је дошло тек четири године касније, а сточић је страдао још четири године касније, кад је нека олуја одломила дебелу грану од ораха.

Иначе, ова фотка је напросто сама себе натерала да се сними. Имам обичај да фоткам шта се ради по кући, јер кречана све слабије памти ал’ све брже заборавља (а и ово као да сам већ рекао…), а фотке имају датум на себи. А кад сам се већ попео са тадашњим Фуџиславом да прибележим шта мајстори раде (а тек су почели, први дан, ујутро), схватио сам да морам брзо да иштрикам серију док јутарње сунце бије овако, ово је последња прилика, више овде улазити неће. Пошто се цреп скида одоздо навише, таман овако након четири реда се указао овај призор, кад још не прогорева од вишка неба, види се и штогод комшилука а види се и све изнутра. Ово је, наравно, аутокрп од три снимка – од угла до угла има скоро десет метара а растојање од мене до зида је осам, дакле ширина би требало да је 110-120 степени. Зачудо, нема превише изобличења, линије се тек незнатно сужавају ка крајевима.

Девет година касније, све што су ови мајстори урадили стоји и даље, даске нису раскиване нити је цреп померан… осим што је онај један кровни прозор, који су тада направили, затворен, а направљена су четири друга.