Једна од пре: спреда Црвенкапа, страга политичка ливерпулска

ко ће да се пење на други спрат за два мала пива

Још увек одваљујем од строгоће: ово је један од тих пасажа ака авлија у строгом центру, између главне и Гимназијске. Као и свака кућа у центру, и ова је измењала сто намена, била издељена овако или онако, на станове, локале и шта је већ било у моди. Везна тераса је била обавезна у том веку, едаби свако имао своје напоље и свој улаз.

Држећи се старог обичаја да се места зову својим старим именима, ову зграду зовемо Црвенкапа, јер је ту (у приземљу, наравно, из главне улице) некад била продавница дечије одеће и обуће. Наравно да су је неки старији звали сасвим другачије, према нечем што је ту било још пре. А ни ту нисмо баш доследни – ево, не кажемо Маршала Тита, а ново дугачко име, краљевско, са све редним бројем и дугачким презименом, четири речи… ма ајде, то само на коверте иде тако. Него неки кажу главна улица, неки главни сокак.

Иза ове терасе је седамдесетих била политичка школа СКЈ. А пре тога су се ту одржало и пар курсева кино-технике. Душу дало за школицу… или кафану, кад је просторија већ тако велика. Мада се тај ливерпулски клуб није баш прославио, ко ће да се пење на други спрат за два мала пива.

Него, та авлија…

Ако су највећу штету градском језгру нанели урбанисти шездесетих година, док нису престали да руше старе ружне зграде и зидају нове ружне зграде, и најзад почели да се придржавају сопствене одлуке да се спратне куће не дирају, толико је штете такође нанео и капитализам, јер је одједном постало немогуће поправити оронулу зграду док се не среди власништво. Тако је једна од суседних зграда на крају била срушена, јер је пала средња трећина крова, а онда за годину-две и унутрашњи зидови. Договор кућу гради, а уме и обратно, неки власници се нису нашли, остали се нису договорили, пала кућа. Нека се спреми зграда робне куће, око које већ неколико година стоји ограда, јер пада фасада.

Ова зграда је имала среће. Пицнута је чак и авлија и то успешно, без веће штете по изглед.

Дал’ је то судбина, ил’ ко зна шта ли је, али овде мора да буде бар једна дечија продавница – оно шарено у ћошку. Ту је и сервис за мобилне телефоне, ако још ради. Са задње стране зграде има још продавница, опет нешто дечје или дрангуљарница, и ваљда нека туристичка агенција.

Степениште у дну води до још једног кафића, где сам завирио можда једном, нисам ништа запамтио.

С предње стране, са главног сокака, је сад нека банка. И банкомат, од милоште зван на бајаги мађарском серекеш, који почесто не ради. А шта би са Црвенкапом? Појео је вук.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image