Ове године сам на време обавештен, дакле осам дана унапред, па подсећен дан раније, када је Дан чварака, чварцијада или како се то већ зове, у Мужљи. Пошто је леп дан био јуче, ове зиме нема зиме, ајдемо.
То није нешто велико као што је нпр оно у Белом Блату наредног викенда, него много скромније. Простре се од улице до игралишта месног клуба Лехел, око стазе дугачке стотинак метара, плус две-три шатре уз само игралиште (све пазим да не кажем стадион, јер нисам видео неке високе трибине). На самом улазу, превентива.
А што сам ја мислио да ћу овде мало освежити своје знање мађарског? Оно, чуо сам га доста, али ми све делује да домаћих штандова има понајмање, да је већину места заузео путујући циркус искусних професионалаца.
Вашар ко вашар, шатре тезге и пијане будале, унезверених погледа и све се труде да не буду на сметњи, ако се случајно затетура каже “добар дан” и гледа да се склони, културно то. Није ни Мужља што је некад била, кад су за њихову славу дежурали на хирургији, јер лако севне сечиво из успаљене главе. Овде се, ипак, топе чварци.
Али, чварака има само под овом једном шатром, и има да се чека цео сат док се истопе. А ми се понадали. Но, кад смо већ ту, да обиђемо круг. И нашкљоцамо серију.
И ето, вашар је био, а на вашару…
Надам се да сам вам мало набио апетит за ручак, који вам пријатан желим.