Једна од пре: маховина

Шетајући по крају, а канонски наоружан, приметим увек понешто. Углавном куће, пошто је зима, јелте, људи се посакривали уз фуруне, флајке и шта ко већ има за грејање, јер напољу је средина фебруара…

Осим што ни фебруар није као што је некад био, чак ни јакна на мени није баш зимска. А и време сунчано, а сунце, веровали или не, зими греје чак и нешто јаче него лети, јер тако нам је накривљена планета да је зима кад смо ближе Сунцу. Јесте разлика једва један посто, али ето. Није нам хладно што је далеко сунце, него што нас греје кратко и под нижим углом.

Ево ово је снимљено у 14:38, а сенке су већ дуге.

Маховина се овде брзо запати – по крововима, скровитим буџацима, гдегод је иоле хладовина или заветрина – а онда се међ њу завлачи прашина и којекакво семење, па убрзо никне и трава и којешта. То нарочито по крововима и олуцима, што смо већ видели овде.

Ова кућа је као неки род пређашњем ружном пачету ове серије. Што би рекао један другар, као да су са истог негатива рађене, дакле натур бетон и балкански арт деко. Можда су и изграђене исте године, исто им текли грађевински дани… и у истој епоси напуштене.

Зачудо, гомила ђубрета у углу и није толико велика, само та једна згужвана фолија и неколико чаша од јогурта и сличног, а место је ипак релативно прометно, недалеко преко пута је улаз у шеталиште за псе. Ваљда пси не троше толико јогурта.

Рекло би се да је ово рушевина. Књиге тако спомињу куће обрасле маховином, где грање скоро улази кроз прозоре. Међутим не, чак се ни бетон не раскока, ако није био баш лош и посно замешен. Грање може да се покреше, маховина да се оструже. Она своје корење пушта баш плитко, јер нема шта да извуче из тог камена, него се држи тога да буде препрека прашини, а од тога већ може да се преживи. Уосталом, ево још једног комада, саструганог ципелом негде крај стазе куд се баш често иде (али не зими).

На крају, да се оградим: ово нису постапокалиптичне фотке. За добром апокалипсом ни маховина не остаје. Ово је… мањак људи.