Čaj uz bogatu orkestraciju

Nema nikakvog razloga da budemo gadljivi na pop muziku ako je dobra. Naročito ako je u pitanju “barokni pop”.

Prvi sustret sa britanskim vršnjacima mi je bio poprilično traumatičan. Naivno misleći da ćemo lako uspostaviti kontakt preko muzike, raspričao sam se kako sam kupio nove albume grupa The Clash, The Jam, The Stranglers… Samo su me gledali potpuno ravnodušno i stidljivo primetili da ni za koga od pomenutih nisu ni čuli. Nisam mogao da verujem šta su mi rekli. Pa oni su bili urbani tinedžeri, na izvoru svetskih događanja… Svašta mi se motalo po glavi u tom trenutku.

Normalno je bilo da sam ih priupitao šta oni slušaju. Navodili su imena za koja nisam čuo, ali sam ukapirao da je u pitanju pop muzika. I sve je odmah postalo jasno. Bilo gde u svetu da se nađete, većina populacije je sklonija da sluša lake note, a ne rock & roll.

Kada se film premota unazad i vratimo se u rane šezdesete, lako ćemo utvrditi da su se prve grupe više oslanjale na pop nego na rock. U skladu sa tim muziku su krasili raskošni aranžmani i višeglasno pevanje, a pesme su uglavnom govorile o ljubavi. Setite se samo ranih hitova The Beach Boysa i optimizma u njihovim pesmama. Ni Britanci sa svojom “invazijom na Ameriku” sredinom šezdesetih nisu ni u čemu zaostajali – ono što su oni donosili “beat muzikom” nije bilo daleko od “sunshine popa” koji je dolazio iz Kalifornije.

U drugoj polovini šezdesetih stvari su se promenile. Mladi ljudi su pomislili da mogu muzikom da menjaju svet, pa su tekstovi pesama sve više bili prožeti političkim stavovima i socijalnim temama koje su kulminirale kroz ideologiju hipi pokreta. Znamo kako se sve to završilo – njihove velike nade i aktivizam raspršili su se u izmaglici dima od marihuane. Smile with tongue out

Mnogi muzičari vole “bogat” zvuk. Setimo se samo The Beatlesa i njihovog “Belog albuma”, raspevanih The Zombiesa, grandioznih pesama Scotta Walkera i “zvučnog zidaPhila Spectora iz druge polovine šezdesetih. I, ako nisu uspeli da deo publike privedu rock & rollu, prihvatila ih je ona koja je sklonija popu.

Klasično obrazovani klavijaturista iz New Yorka Michael Brown bio je očaran The Zombiesima i pesmom “She’s Not There” koja je u Americi bila ogroman hit, veći nego u Evropi. Oformio je grupu The Left Banke koja je 1966. godine snimila svoj najveći hit “Walk Away Renée“. Čembalo, gudači, duvači u bogato orkestriranom aranžmanu — bilo je to nešto sasvim novo za to vreme. Takvu vrstu muzike kritičari su odmah nazvali “barokni pop“.

Zvuk čembala i gudački aranžmani su brzo ušli u modu, pa ćemo ih naći i u nekim dobro poznatim pesmama iz tog vremena (The Rolling Stones – “Lady Jane“, The Beatles – “Eleanor Rigby” i “She’s Leaving Home“, The Kinks – “Too Much On My Mind” i “Two Sisters“). Onih namenjenim top listama ima bezbroj.

Tea & Symphony: The English Baroque Sound 1967-1974 (2007)Kompilacija britanskog “baroknog popa” Tea & Symphony: The English Baroque Sound 1967-1974 (2007) je fenomenalno sastavljena. Meni su od ranije poznata samo tri imena: Graham Gouldman, The Tremeloes i The Humblebums. No, ostatak izvođača uopšte nije za potcenjivanje, iako o njima gotovo da nema nikakvih informacija. Verujem da su u pitanju pesme sa singlova koji su bili namenjeni lansiranju mladih talenata koji nisu imali sreće da postanu zvezde. A to je prava šteta: slušajući kompletan album, zaključujem da su mnogi od njih itekako imali “štofa” da naprave muzičku karijeru.

Ako su vam se dopali uzorci koje sam priložio, ovde možete poslušati ceo album, a ovde se zadržimo samo na još jednom uzorku sa te izrazito zanimljive kompilacije.

Ne gine vam jednosatna uživancija. Winking smile