Istorija nas uči

Ponovo smo posegnuli u onu našu škrinju sa dragocenostima i iz nje izvadili redak (štampan u samo 500 primeraka) i odličan album o kome se malo zna.

Eklekticizam je pojam koji je primarno vezan za filozofiju. Označava pristup promišljanju koji se ne oslanja na već poznate pretpostavke i zaključke. Eklektici ne žele da idu utabanim stazama i da se oslone na samo jednu filozofsku školu, već u duhu izvornog značenja reči εκλεκτικός (eklektikos (gr.): birati ono što je najbolje) pokušavaju da stvore nove teorije koristeći samo delove postojećih.

U umetnosti eklekticizam podrazumeva mešanje različitih stilova ili pozajmljivanje karakterističnih detalja. U tom pogledu, današnji prilog se generalno može smatrati eklektičnim.

Rock & roll se tokom druge polovine XX veka izborio da bude prihvaćen kao umetnost.

Ne znam ko se prvi dosetio da termin eklekticizam uvede u rock novinarstvo, no taj metod se u poslednjih dvadesetak godina odomaćio. Doduše, u nekom dosta svedenom obliku, pa je postao odrednica za sve ono što recenzenti ne znaju gde da strpaju ili se ne uklapa u postojeće žanrovske šablone. Za mene autori muzike kojima se nalepi etiketa da su eklektični predstavljaju izazov za slušanje, jer ne idu već utabanim stazama i uvek sam sklon da im dam šansu. Mnogi od njih, barem polovina, bave se formom u želji da se po svaku cenu razlikuju od već viđenog; rezultat je dosadan i isprazan. Ona druga polovina je zaista zanimljiva za istraživanje: to su autori koji su uspeli da u svoja dela unesu nove iskre životnosti često rušeći ustaljene kanone i forme.

Grinilla (1973)O irskom kvartetu Peggy’s Leg sam samo slušao priče na mestima na kojima se susreću veliki poznavaoci rock muzike. Legenda o njima govori da su radili u prvoj polovini sedamdesetih i da su snimili samo jedan album Grinilla (1973) i jedan singl. Činjenica da je album snimljen u samo 24 sata studijskog vremena ne deluje ohrabrujuće, pa sam se sa priličnom skepsom bacio na njegovo preslušavanje…

Već posle par minuta mi je bilo jasno zašto je ta grupa bila popularna u lokalnim okvirima. Ovi momci zaista znaju da sviraju. Uostalom, ako ste već pustili klip, jasno vam je da su furiozni i da imaju odličnog pevača. To što su album snimili za smešno studijsko vreme samo govori o tome koliko su bili uvežbani i vladali repertoarom koji izvode. Nasnimavanje nije primetno ili ga je bilo minimalno. I da, čuje se da su to sve školovani muzičari koji perfektno vladaju svojim instrumentima.

Retka svedočenja posetilaca njihovih koncerata, koja se uz malo truda mogu pronaći na internetu, govore o tome da se dobar deo njihovog repertoara sastojao od obrada tema iz klasične muzike (Bach, Rossini, Handel). Izvodili su i pesme grupa Yes i Emerson, Lake & Palmer, mada mi nije baš najjasnije kako je to zvučalo s obzirom na to da u postavi nisu imali klavijature… Obrada Igre sabljama Hačiturijana, koja se jedina od klasike našla na albumu, odmah priziva poređenje sa proslavljenom verzijom Davea Edmundsa, ali sa njom ima malo dodirnih tačaka. Gitarista Jimi Slevin, vođa grupe Peggy’s Leg, uradio je posao na svoj način, i to odlično.

Generalno, Peggy’s Leg su snimili odličan album koji je mešavina progresivnog roka i folka s početka sedamdesetih, uz dašak posthipijevske atmosfere. Mene, recimo, u mirnijim trenucima podsećaju na rane radove grupe Wishbone Ash. Poprilično iznenađenje su tekstovi pesama, koji nisu nimalo trivijalni. Recimo, u današnjoj pesmi grupa nas opominje da ništa nismo naučili iz istorije i pomalo naivno kritikuje tadašnje stanje svesti ljudi oko sebe.

Iz nekog samo sebi znanog razloga, recenzent na Allmusicu se uhvatio te prividne naivnosti u pristupu i zdušno popljuvao celi album. Kako to smatram potpuno nezasluženom ocenom, možda je bolje da sami to proverite. Kompletan album može da se čuje ovde.

Jimi Slevin je raspustio Peggy’s Leg i sredinom sedamdesetih pridružio se grupi Skid Row, koju su Phil Lynott i Gary Moore svojevremeno iskoristili kao odskočnu dasku za Thin Lizzy. On danas živi u Nemačkoj i još uvek snima, producira i nastupa. Upućeniji od mene ga svrstavaju u prvoklasne gitariste koje je iznedrila Irska.

Eklektičar umesto električar. Nego šta. Sarcastic smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image