Над празним папиром

За домаћи, задао сам себи да видим шта је то Јапа. Напросто зато што сам у глави, опет, зачуо ово.

Зашто и откуд то, ко ће ме знати. Дође тако само од себе. Одјек студентских дана, ваљда.

Ова песма се некако често чула баш кад отпратим драгу и вратим се у празну собу. А на зиду је био плакат, рекламни, за фармерке, којих на њему није било. Само је био нацртан обрис задњег десног џепа тамо где би дошао. Гуглао сам и нисам успео да нађем фотку, али се зато подједнако често чула и “Мис Левис“, са отприлике истим ефектом. Јер лепо каже

кад Винкине видим хлаче
за њима ми душа плаче

Колико год да се Метак и Жељко Бродарић Јапа сматрају за месну сплитску појаву (сарађивао је са десетак група из краја али никад ван тога), толико су ипак били и југословенски бенд. Било је и песама о гастарбајтерима, о Југу (45 Америка). Били су познати свуда, вртеле су их и београдске станице, обе (тј и 202 и студио Бе). Бенд се временом разишао, како то већ иде, нашли људи неке друге каријере. Јапа, ето, пичи џеза са ћерком.

А ова песма… хтео сам свашта о њој да напишем, али не. Нека заслужено држи своје место међу најлепших двадесет, ма десет, балада из СФРЈ. Немам ја ту шта да додам. И да се чује какво је чудо био студио Тетрапак.

Све оде некуд неким својим током. Можда јој је на крају и написао то писмо, кад је записао стихове…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image