Морам да одступим од замишљеног редоследа и скокнем петнаестак година у прошлост. Јер сам тада, као и онолико пута пре и касније, снимио нешто што је после нестало.
Није зграда срушена, него су прозори постали непрозирни, откако се у њу уселила она самоуслуга што се римује са нивеом. Реч прозор се тако изметнула у своју супротност. Једно од непримећених ремек дела домаће градње с почетка осамдесетих је тако постало још мање приметно. Није нестала зграда, него ју је напустио дух.
Зато даље уз улицу има занимљивих призора.
Например, киосци. Овде је увек било места за њих, јер су зграде постављене укосо, не паралелно са улицом, па на угловима тротоар не зна тачно кад да се одвоји од зграде. Настају овеће бетонске површине, таман згодно.
Киосци су увек били нешто шаренији од остатка света, али овако чисте боје се ретко налазе. Језик већ не, на нашком је само математика (ко довољно увећа, видеће). Не знам да ли оно “дајем” значи да је бесплатно.
Кућа прекопута има богату историју. Моја баба ју је користила као оријентир, “мало у шрех од уједињења”. То ми баш није било јасно, док ми нису објаснили да је ту била кафана названа “Уједињење”, отворена убрзо по стварању краљевине СХС. После је ту дуго била месна заједница, док није добила своју зграду сто метара даље, а овде се уселила месна амбуланта, која је била петсто метара на другу страну, у истој улици.
Простор је издељен – не знам ко и зашта користи задњи део куће; у предњем се смењују разне продавнице, ово је ваљда трећа ове деценије. У дворишној згради се у десном крилу исто смењују разни, мислим да је ту био чак и неки зубар и нека козметика. У левом крилу колегиница информатичарка упорно држи мењачницу бар десет година.
И, за крај, цвећара на самом почетку улице. Јер се потрефило да је ово снимљено о дочеку осмог марта, тј седмог марта у 19:32… није да је гужва, ал’ се чекало на ред.
