Искористио сам ретку прилику кад за овакав кадар не морам да нишаним увис, него да лепо седим и кадрирам натенане.
Ово сам снимио са терасе комшијине пицерије (ака пицварнице, што би рекла моја баба), одакле се пружа леп поглед на месну заједницу и нешто као трг што се ту створио. Одатле сам направио и један леп аутокрп, али овог пута јок, то је све потрошено, него… овај метеж.
Мада, ако је лепота у оку посматрача, и метеж је. Неки електричар би рекао да је ово фино сложено и добро организовано, никаквог ту метежа нема. Осим што можда смета гугутка.
Гугутки, пак, не смета ништа, и можда је неке наредне године ту никло и гнездо, јер фино је ту и ушушкано, а не као на оној бандери испред наше куће, где нема толико гвоздених караконџула, па сваке године крену да ту праве гнездо а вранама уопште није проблем да им гнездо разметну, јер могу да га докаче у лету.
Можда је никло, кажем, јер нисам проверавао. Отад смо на ту терасу дошли укупно још једном, у повратку са баште, с намером да ту вечерамо. Нарадили смо се, ожеднели, па ајде. Међутим, на столу нас је дочекао јеловник искључиво на енглеском. Дакле не оно са, нешто ситнијим словима додатим, преводом на енглески, не чак ни енгрпски, него строго енглески. Нема овде ништа за вас. Па, комшија, дидеш ти у очин, ако ти се не свиђа боја мог пасоша, не свиђа ти се ни боја мог новца, имамо ми шта да једемо и код куће, тамо сам бар добродошао.
Отад свраћам тамо само у друштву страних држављана. Што и није испало тако ретко, али… није то више седење на тераси тамо горе, више је играоница.
Е, да, на фотци из антрфилеа сам замутио натпис на пепељари. Јер је реклама од неког месног удружења грађана, поборника таксизма. Могу они да буду не знам како добри, уосталом возили су ме онолико пута и не памтим да су оманули (истина, ни моје памћење није баш 🙂 …), али рекламу сте платили комшији а не мени. А и да сте хтели да платите, не бих. Реклама је зло.