Kao da nikada nije otišla

Putovanje Roberta Planta kroz muzički univerzum je dugotrajno, veoma interesantno i prepuno neočekivanih obrta.

Led Zeppelin su odavno postali muzička institucija o kojoj se nema šta raspravljati. O raznim aspektima njihove karijere smo mnogo puta ovde pisali, a voleli ih ili ne, moramo da priznamo da su obeležili jednu muziku epohu koja se neće ponoviti. Možemo u nedogled da spekulišemo šta bi bilo sa njima da John Bonham nije popio flašu votke i ugušio se u sopstvenoj povraćki i kako bi danas zvučali, ali to je sasvim besmisleno.

Njihova odluka da prekinu sa radom bila je teška, ali jedina ispravna.

Ne mogu ni da zamislim šta se vrzmalo po glavama preostale trojice u tom trenutku. Robert Plant je najbrže reagovao – osnovao je The Honeydrippers sa kojima je mogao da se, uz izvođenje pomalo arhaičnog rhythm & bluesa, udalji od uloge frontmena najžešćeg rock & roll benda i predmeta ženske požude. Ali je to bilo samo radi relaksacije. Na nagovor Phila Collinsa, ipak se odlučio da snimi sopstveni album.

Svestan da bi angažovanje Pagea kao gitariste odmah prizvalo neželjene asocijacije na bivšu grupu, za snimanje debija Pictures at Eleven (1982) angažovao je iskusnog Robbiea Blunta (ex-Bronco, Silverhead, Broken Glass, Stan Webb’s Chicken Shack) koji je na albumu zablistao kao gitarista, ali i kao koautor svih pesama. Zvučna slika je umekšana u odnosu na Zeppeline i bila je ostvarenje Plantove nove muzičke vizije koja je odlično profunkcionisala ako joj pristupite bez predrasuda.

Pesme poput “Burning Down One Side” i “Pledge Pin” su žestoko rokanje, no meni su interesantnije one koje su mirnije i prefinjene poput “Moonlight in Samosa” ili “Slow Dancer“. I, naravno, jedna od najboljih koja se retko pominje, “Like I’ve Never Been Gone“.

U njoj Plant, kao i svaki ranjeni mužjak, ubedljivo pati za ženom koja ga je napustila, sa sve uzdasima i težinom na grudima. No, na stranu neubedljiv i jednostavan tekst – poslušajte samo taj promišljeni gitarski sitan vez u pozadini i odmah će vam postati jasno zašto ova pesma ima tako dobru atmosferu i prekrasno zvuči.

Pictures at Eleven (1982)
Robert Plant – Pictures at Eleven (1982). Budimo načisto: hrabrost, autorski integritet i fizička pojava svakako pomažu u karijeri, ali džaba sve ako u ključnom trenutku nemaš dobar materijal. Potpomognut izvrsnim sviračkim i autorskim umećem svog gitariste Robbieja Blunta, Plant je svojim prvim solo ostvarenjem zacrtao putanju sa koje ne odstupa već skoro četiri decenije. To je više nego vredno poštovanja.

Uprkos možda maloj skepsi na početku, pokazalo se da je solo karijera Roberta Planta u odnosu na ostale članove Led Zeppelina najznačajnija, sama po sebi veoma intrigantna. Hrabro se upuštao u ponekad riskantne poteze odbijajući da ide utabanim stazama. To se lako može proveriti na jedanaest do sada snimljenih albuma. Priklonio se novom vremenu i prilagodio mu se. Okupio je oko sebe mnogo mladih i talentovanih muzičara koje, umesto da ih drži na uzdi, a što je sasvim uobičajena stvar kada su giganti poput njega u pitanju, unose u muziku koju izvode i mnogo sopstvenih ideja.

Na taj način pokazao je da je sposoban neprestano da se menja i da mu je najvažnija kreativna sloboda.

Nova Plantova grupa zove se Saving Grace. Poslednje vesti od pre par dana govore da se spremaju da se upute na američku turneju, a šta može da se očekuje od njih, proverite sami.

Ja očekujem njihov album. Recimo, na jesen. Hot smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image