Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti

In memoriam: Bill Rieflin (1960-2020)

Neću se mnogo začuditi ako me iko od vas zapita “izvini, a ko je Bill Rieflin“. A poneko će možda reagovati kada prepozna ime koje je prekjuče pročitao na nekom od muzičkih portala, u vesti o njegovom odlasku na Neko Bolje Mesto.

Sva je istina da ja za ime i lik tog čoveka ni ja nisam znao do pre nešto manje od šest godina. A istina je i to da donedavno uopšte nisam razmišljao o pozamašnom obimu muzičkog delovanja koje je taj neverovatni čovek ostavio svetu, nego sam ga upoznao u samo jednom izrazito uskom kontekstu. A tamo nije bio toliko upadljiv; štaviše, njegov rad se može opisati onim volšebnim “primetio bi koliko je važan tek kad bi ga isključio iz zvučne slike”. Zato ću vam ga danas zvučno predstaviti najpre u jednom naročitom izdanju.

Na albumu Largo (2001), koji su Bill Rieflin i Chris Connelly potpisali zajedno, Rieflin je imao ulogu koautora, producenta, snimatelja i inženjera postprodukcije, klavijaturiste (na klaviru i sintisajzerima) i pratećeg vokala.

Slučajni prolaznik na ovoj stranici će ovde izvesno prepoznati staru numeru Roberta Wyatta sa epskog albuma Rock Bottom (1974), prvog nakon što je Wyatt završio u invalidskim kolicima. No, tako je to sa eklektičnim muzičarima: moraju ponekad da se očešu o partnersku genijalnost drugih autora.

Ovu priču ne mogu da ispričam kako treba, jer sva je istina da ja o Rieflinu ne znam mnogo. Sinhronicitet je i ovoga puta učinio svoje: tokom poslednje zimske pauze, hteo sam da posvetim neko vreme istražujući šta je to Rieflin sve radio, jer počeo sam prilično često da nailazim na njegovo ime na pomalo neočekivanim mestima. To nisam učinio (a od teorije u ovom slučaju nema previše vajde), pa izostaju dublja saznanja, osim onog što sam otkrio intenzivno se baveći muzikom grupe King Crimson u poslednjih nekoliko godina i onog što sam istražio u poslednja dva dana.

No, malo prepisivanja: neće mi pasti kruna s glave zbog toga.

Bill Rieflin je ponikao na uvek talasastoj sceni Sijetla, a naročito je postao tražen na sceni žanrova industrial rock i industrial metal, jer osim matičnog sviranja bubnjeva, brzo se pročuo i postao tražen kao čovek koji zna mnogo više, pa je bio koristan u studiju s obe strane stakla i rado prihvaćen na živoj sceni. Vešto je programirao ritam-mašine, kalibrisao i semplovao zvukove za elektronske udaraljke, pride svirao mnoge druge instrumente (dominantno klavijature, ponekad bas gitaru), a nije mu bilo strano i da se umeša u produkciju i autorski rad. Broj bendova sa kojima je sarađivao je impozantan, pronaći ćete već i sami listu referenci, a ja da pomenem samo Nine Inch Nails i intenzivnu saradnju na albumima i na turnejama grupe R.E.M. od 2003. do 2011.

Kao čovek za sve, stekao je poštovanje, poverenje i doživotno prijateljstvo sa gospođom Fripp, što je ovekovečeno i tokom duge saradnje. Toyah Willcox nas je u potresnom pismu juče upućenom Otišlom Prijatelju podsetila na dubinu i značaj te kreativne veze (“naterao si me da celu noć ostanem budna i osam puta prepravim stihove jedne pesme i snimim je tako, da bi tek naposletku rekao da je ona polazna verzija ipak bila najbolja…”).

I kako ne zavoleti perfekcionistu? Obaška, sličan se sličnom raduje: kao jedan od ljudi koji su upražnjavali tu matricu eklektičnog angažovanja, Rieflin je bio stalni kandidat za uletanje u neki od spin-off derivata grupe King Crimson (Projekcts), ali mu se nije posrećilo da stigne dalje od one skrivene šupe za vežbanje negde u Vusterširu. Zato je bio viđen u prvoj matrici vizije Seven-headed Beast koju je Fripp imao u leto 2013. godine. U bateriji tri bubnjara, Rieflin je zauzeo mesto u sredini (Mastelotto levo, Harrison desno) i tu je svirao klasični set bubnjeva i klavijature, sa naglaskom na zvuk električnog klavira i, dakako, digitalnu verziju melotrona. A to je izgledalo i zvučalo ovako:

A onda je, ako se dobro sećam u drugoj turi turneje 2016, Rieflin povukao, samo je rečeno da je uzeo “sabbatical” i umesto njega je uleteo ništa manje sposobni, ali stilski drugačiji Jeremy Stacey, koji se na to mesto preselio iz pratećeg benda Stevea Hacketta. Ni tada ni kasnije, veoma džentlmenski, uopšte nisu komentarisani razlozi za to povlačenje. Tek mnogo kasnije, negde možda krajem leta 2019, može biti u zatvorenoj KC grupi na fejZbuku čiji sam član, saznao sam da mu je supruga još prošlog marta umrla “posle duge i teške bolesti”, kako glasi uobičajeni eufemizam za metastaze; i to se konačno poklopilo sa ranije neproverenom informacijom da se povukao kako bi negovao bolesnu suprugu.

Onda se desilo da je ponovna Rieflinova raspoloživost u proleće 2017. opredelila pretvaranje sedmoglave zveri u osmoglavu. Opet po Frippovim rečima: svako se osećao glupo da uruči otkaz Staceyju, jer je svima prirastao za srce, a Rieflinov povratak je bio neupitan jednom kad se pokazalo da je ponovo na raspolaganju. I tada je pronađeno solomonsko rešenje u vidu petog čoveka, u sredini, u drugom redu, za baterijom sintisajzera.

Tokom duge dvodelne turneje 2017. godine, ta osmorka je postala stabilna i dostigla je zvuk i neki “kvrc” koji ja i pored najbolje volje ne mogu da prepričam nikako osim nekim trivijalnim frazama koje ama baš ništa ne znače. No, makar mogu da skrenem pažnju na taj volumen i neprevaziđenu dinamiku. To je najbolje zabeleženo na onim “putnim beleškama” pod zajedničkim naslovom Audio Diary (prodaje se preko matičnog sajta). Beleška na Cevki je ova:

Može li grđe?

No, ako se dobro sećam, Rieflin je tad dolazio i odlazio: nije bio na raspolaganju tokom cele turneje. Međutim, poenta je u nečemu drugom: odlasci i ponovni dolasci Billa Rieflina u King Crimson su izazvali formiranje onoga što je Fripp najpre nazvao inkarnacijom grupe 8.3, a zatim i tokom 2018. godine dostignutom inkarnacijom 9.1, kada ih je stalno bilo osmorica na sceni i kada je sinergijski efekat saradnje na sceni dostigao svoj najveći vrhunac u 49 godina postojanja grupe, bez ikakve potrebe da iko na sceni izigrava primadonu. Frippove reči, ne moje.

– * –

Proveo sam čestit deo poslednjih godinu dana slušajući King Crimson mnogo i pažljivo, sa naročitim naglaskom na sve žive zapise. Posle svega, mogu sa lakoćom da tvrdim da je ta osmorka, koju je Fripp nazvao četvrtom definitivnom verzijom benda, nešto u svakom pogledu najjače što od koncepta po imenu King Crimson možete čuti.

Samuraj Đorđe je stigao da vidi i čuje tu osmorku u Pragu 2018. godine. Međutim, iz foto-dnevnika ujka-Tonija na početku turneje 2019. postalo je jasno da Rieflin opet nije u bendu. Marinku i meni se nije posrećilo da budemo svedoci te inkarnacije, kada smo pohodili koncert KC u Veroni… (Ne, nema linka na prilog: ja taj prilog još uvek nisam napisao i više ne znam da li ću to ikad učiniti). Dakle, Rieflin se opet povukao. No, nismo znali zašto; rekoh da smo tek na jesen čuli o smrti njegove supruge.

Međutim, tada niko nije znao da je i on bio bolestan. Taj visoki nivo džentlmenskog održavanja privatnosti je opstao i u ovom slučaju. Samo se prekjuče pojavila ta informacija u grupi poštovalaca King Crimsona da je Rieflin početkom godine odlučio da prestane da se bori – i to je bilo to. Ode čovek.

Bill Rieflin (1960-2020)

Sinoć sam, Rieflinu u čast, malčice tragao za informacijama onako kako sam to planirao da uradim početkom godine, dok sam bio na raspustu. I najzad sam stekao koliko-toliko opširniju sliku o tome kakav je (i tek: koliki je!) taj muzički opus. Većina tih radova (tj. većina onog što sam čuo, a to je zasad veoma malo) spakovana je u neke forme kojima ja nisam naročito sklon. Međutim, afinitet nije potreban da bih prepoznao izuzetnost. To malo što sam čuo očigledno pokazuje kalibar sa kojim slušalac ima posla.

Kratka pouka na kraju se podudara sa jednim od najjačih oldvejverskih postulata, koji glasi “prati korisna imena i ona ćete dovesti do još dobre muzike”. Bill Rieflin je jedno od tih imena i zbog toga je važno da ga zapamtite.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image