Pustio bih ja njega, ali neće on mene

Bilo bi nemoguće da ukažem na tačan trenutak kada je sve to počelo, jer niti imam toliko realnog znanja iz sociologije niti me zanimaju ekstrapolacije. Oprostićete mi zato – ili nećete, u kom slučaju je najbolje da odmah prekinete ovo čitanje – jer ću sve objasniti samo iz perspektive svoje generacije, rođene tamo negde sredinom šezdesetih godina prošlog veka, i objasniću ih onim društvenim artefaktima koji su bili očigledni u neposrednom svetu oko mene. Dakle, ničega od teorija zavere neće ovde biti, pa zalutalima na ovo mesto ništa neće biti zanimljivo. Ali, ako vam mišljenje kao proces nije strano, a nemate ništa protiv toga da se suočite sa tuđim mišljenjem ma koliko bilo gadno jer se ne slažete sa njim ili pak koliko god bilo mučno zato što se sa njim slažete, nastavite i sklopite sopstvenu sliku. To je jedino važno. A ako vam je do rasprave, polje za komentar je vaše.

– * –

Odrastao sam u svetu u kojem je nauka slavljena kao tekovina čovečanstva, kada je svakome dato na raspolaganje da na (za to vreme) lako dostižan način sazna o bilo čemu što ga je interesovalo. U svetu mog odrastanja nije bilo manje gluposti nego danas, ali postojala je jedna znatna razlika: znalo se mesto svemu, pa i gluposti, a birajući svoje mesto u odnosu na pojave u društvu, svako je sebi sam birao perspektivu i ti izbori nisu bili bitno različiti nego danas. Bilo je pak različito to što tadašnje društvo, koje neki danas nazivaju utopijom, neki tamnicom naroda, a neki pak komunizmom (sve tri slike su delimične i kao takve su netačne), beše društvo socijalne pravde, u kojem je svako imao perspektivu da ostvari realno blagostanje za sebe i svoju porodicu.

A koje su rupe tu nastajale i zašto nismo bili sposobni da ih blagovremeno zakrpimo, drugo je pitanje. Meni je ovog časa zanimljivije da se suočim sa drugim pitanjem: ko je dozvolio raspad te slike o potrebi za znanjem kao uslovu napredovanja i ko je taj što tako uporno održava zamajac negativne društvene dinamike čak i u trenucima kakvo je ovo vekovno iskušenje sa virusom?

– * –

Velim, ja sam odrastao u vreme kad se svemu znalo svoje mesto, a kad je prilika za svakog mogla da se prepozna na svakom koraku.

I tada je postojala muzika bez ukusa, ona koja povlađuje najnižim porivima, ali ta muzika se nije mogla čuti ni na radiju ni na televiziji. I tada su postojali ljubitelji pesničenja do krvi, ali njihove divljačke predstave su organizovane daleko od očiju javnosti. I tada su postojali lopovi i razni kriminalci, ali oni se nisu slavili kao idoli generacije.

Boktemazo, pa to beše vreme kad su čak i radnici po fabrikama kupovali “knjige na metar” od putujućih prodavaca knjiga koji bi bili pušteni da rašire svoju ponudu u nekom prikrajku menze. Koliko puta je mama dolazila s posla i donosila mi knjige koje je upravo kupila od svoje nevelike plate knjigovođe: Riznica prirode, Larusova dečija enciklopedija, 1000 zašto 1000 zato, Velika istorija sveta, Veliki atlas sveta… Ja sam te knjige držao u malom prstu pre polaska u peti razred osnovne škole, a moj tada formirani nagon za uvidom u čestitu literaturu nije popustio do dana današnjeg.

Već tada sam znao o svetu dovoljno da bih prepoznao da nisam bio neki specijalan izuzetak, mada to jeste bio nekakav balavački ekvivalent elite: u svakom odeljenju u školi tada je bilo bar dvoje ili troje takvih. Prepoznavali su nas, pa smo koristili neke male privilegije u školi da lakše dođemo do odličnih ocena. Što se mene pak tiče, nisam dremuckao u toj ulozi: moja potreba za znanjem se nije dovodila u pitanje, a stotinjak pročitanih knjiga godišnje mi je bila uobičajena norma. I tada su nas lošiji učenici gledali sa blagim podozrenjem, ali nismo bili neprijatelji; štaviše, jednom drugu sam pomogao da iz trećeg pokušaja pređe iz petog u šesti razred i tada sam prvi put prepoznao nepravdu koja se često čini niščima duhom.

Najgore je išlo tzv. vrlodobrašima: to su bili đaci koji ne bi bili odlični ni mečku da rode, pri čemu su neki od njih doista i pokušavali. Dok su dosegli pubertet, neki od njih su ukapirali da u društvu postoje tehnike da nedostajući intelektualni kapacitet kompenzuješ nekim drugim sposobnostima… Danas znam da teror glupih ne dolazi od slabih đaka, poput onog nesrećnika koji je posle ipak pao sedmi razred, takođe valjda dvaput, a potom se ispisao iz škole jer je već imao osamnaest godina. Teror glupih je došao od vrlodobraša, jer oni su imali ideju da prednosti u fizičkoj snazi (u sportu ili u tučama, svejedno) mogu da postanu prava vrednost ako negde nekako uspeju da poravnaju libelu pameti sa onima koji njima nedostižnu pamet imaju i neguju je neprekidnim sticanjem znanja.

Iako sam i sam doživeo neke prilično ozbiljne nepravde baš od takvih, nisam o njima mnogo razmišljao tokom godina sazrevanja. Imao sam dovoljno svojih briga da pređem sve uobičajene životne prepreke tog doba.

A onda su došle devedesete i sve je otišlu u vražju mater.

Iz mog ugla, to jest. Vrlodobraši su bili uglavnom zadovoljni, jer došlo je njihovih pet minuta.

– * –

Mnogo je vremena prošlo otkako je načeto društveno tkivo koje možda jeste bilo zasnovano na utopiji, ali ta utopija makar nije negirala faktička znanja, a još manje je veličala glupost. Bilo je potrebno da dosegnemo nesposobnost da se uklopimo u svet koji je počeo da se menja, da pritom u privredi pokušamo “skoro sve” osim da se latimo motike ili čekića. Čak smo naposletku pokušali i da se međusobno poubijamo u ideji da će to doneti najbolje rešenje za sve. Da bi se tim metodama dao puni legitimitet ili da bi se makar skrenula pažnja, pušteni su svi zli duhovi iz boce. Onaj koji je povadio te čepove znao je da će to biti uspešan način, jer već je prošlo dovoljno dugo sa mršavim metodama u školstvu, naročito u onom srednjem, kada su obrazovanje i sazrevanje najvažniji, jer od njih nastaje konačna ličnost.

A kakvo je to obrazovanje moglo da ispadne od “šuvarčića” i od nagle emancipacije petparačke kulture u društvu, sa tendencijom buđenja uspavanih aždaja agresivnog nacionalizma i otvorenog šovinizma? Oni koji su kao deca čitali encikopedije, a kao pubertetlije i adoslescenti slušali Led Zeppelin i Pink Floyd svakako nisu bili povoljan materijal za manipulaciju. Bili su to vrlodobraši, koji su dospeli do toga da preko flaše kiselog piva u kafani rastežu dnevnu politiku dok sa televizora (ne više s radija!) zavija neka oskudno obučena drombulja koju novi urednik zabavnog programa televizije oslovljava tilulom “pevačica narodne muzike”, a ono niti je pevačica, niti je muzika, a pogotovo nije narodno. Niti je ono što se u tim kafanskim raspravama sticalo bila ikakva mudrost.

Bila mudrost ili ne, uto je došla prilika da napreduju i vrlodobraši: najzad su uspešno i lukrativno uposlili svoju glupost postajući aparatčici svih boja i preliva. Nekadašnji vrlodobraši su postali uspešni glupaci. Njiova osveta prema čitaocima enciklopedija je bila naročito strašna: u sinapse društvenih veza ugrađeno je nešto što isprva nije imalo imena ili se smatralo tolerancijom, a tek mnogo kasnije je ispravnije artikulisano kao pravo da se bude glup.

– * –

Ovih dana, posledice te doktrine dobijaju kulminaciju kakvoj se nismo mogli nadati, jer do sada čak ni u toku NATO bombardovanja nismo bili ovoliko izolovani od kretanja, društvenih kontakata i svih vidova društvenog angažovanja, osim onog trivijalnog u sajberprostoru. Međutim, iako je lako razumeti kakav je motiv mera ograničavanja ustavnih sloboda, svi radije provodimo vreme razmišljajući o celishodnosti tih mera iz sopstvenog ugla, a nikako iz ugla zrelosti društva i činjenice da je tradicionalni balkanski inat veliki neprijatelj okolnosti u kojima se trenutno nalazimo. Ajde-de, neki predlažu mere inata kao svojevrsnu političku osvetu zbog neukog i izrazito neveštog prvog odgovora vrhuške vlasti, koja nevosmisleno ovu nepriliku sa pandemijom COVID-19 koriste u političke svrhe. Bez namere da u okolnostima naknadne pameti analiziram ono čemu analiza nije potrebna, a to je činjenica da živimo u politički izrazito nezrelom društvu, gde je važnije pokazati da druga strana nije u pravu nego učiniti nešto iz višeg interesa, onog koji prevazilazi svaku politiku, moram da primetim da baš te političke okolnosti naročito prijaju onima čija agenda se sastoji iz organske potrebe da skrenu pažnju na nešto što nema veze s pameću.

Govorim, naravno, o teoretičarima zavere, onima koji se ubiše u pokušaju da svetu otvore oči onim što “dobro znaju”: da je virus SARS-CoV-19 veštačka tvorevina. Pokušaji obaveštenih da ukažu na javno dostupne reference koje upućuju na dokaze da je reč o prirodnom mutantu nailaze na otpor, a broj u hodu izmišljenih i bez nišanjenja ispaljenih “protivargumenata” je toliki da ih je nemoguće prebrojati, a kamoli ponoviti ili ozbiljno shvatiti. U jednoj raspravi je išlo čak dotle da su tamo nekakvi zaverenici planetarnog nivoa angažovali stručnjake da pišu lažne izveštaje, da rade ovo i ono da bi prikrili svoje agende… Koje agende? Da kontrolišu stanovništvo preko nekih andrmolja koje će da nam uzbrizgaju vakcinama. Kakve andrmolje? Pa, za praćenje…

Antivakseri ne odustaju. Ako kažeš antivakseru “gledaj sad kako izgleda svet bez JEDNE vakcine, a ti se zalažeš da se ukinu SVE”, prednost u razgovoru će trajati tri sekunde, jer nijedna zdravorazumska replika ne može da parira čvrstim velemajstorski uvežbanim retoričkim gambitima u kojima je teško održati suvisli nivo rasprave. Međutim, vredi pokušati jer će se poneko bar ponekad zbuniti.

Elem: ako pitaš nekog ljubitelja teorije zavere zašto bi ikoga zanimalo kad i gde on ide na svoju dozu kiselog piva u kafanu ili na obližnji DTD kanal na pecanje, neće znati da ti odgovori. Ako ga pitaš zašto i dalje koristi svoju platnu karticu ako ne želi da ga prate, neće imati odgovor. Ako ga pitaš kakvu to agendu ima čovek koji je već jedan od trojice sa najvećim ekonomskim bogatstvom na svetu, pa mu novac ništa ne znači, a ovladavanje svetom je irelevantno za čoveka čiji proizvod je u jednom trenutku već značio de facto vladanje svetom, opet neće znati da ti odgovori. Ako ga pitaš kako to da 5G mreža pravi štetu, a mobilni telefon u njegovom džepu i Wi-Fi ruter u njegovom stanu ne pravi, dobićeš odgovor u koji ni on ne veruje. Završiće se, verovatno, krunskim dokazom kako je prva 5G mreža napravljena u Vuhanu u Kini i eto, odatle je potekao virus korona. A ako slučajno kažeš tom čoveku da je u celoj Kini na početku proglašenja pandemije bilo namontirano 250 5G predajnika, od kojih nijedan nije u Vuhanu, a da ih u Švajcarskoj već ima preko 800, reći će ti da lažeš iako je ta informacija zapravo tačna i proverljiva, za razliku od njegove, pa će zapaliti cigaretu čiji duvan je natopljen u pošećerenu vodu da bi brže goreo.

Tako je nekad bilo i kad one ljubitelje teorije o trovanju stanovništva iz aviona pitaš “a zašto se ti tragovi vide nad Londonom, Rimom, Njujorkom, Vašingtonom, Parizom…”, pa vam ‘ladno kažu da jeto fotomontaža, a ako im ponudite RAW fotografiju, dakle onu koja još nije obrađena, na kojoj se vidi trag iz aviona nad Vatikanom, oni brže-bolje promene temu, jer nemaju oni baš sve odgovore.

Ta faktička nemogućnost razuveravanja ljubitelja zavera, naročito onih koji se busaju u grudi svojom “upućenošću”, zasnovana je na istom principu na kojem se zasniva i konstrukcija “znanja” takvih: na očuvanju sebe u prostoru tog “znanja”. Nikad takvi neće sebi dozvoliti da počivaju u nekom prostoru koji ne razumeju, pa zato ono što razumeju – a najlakše je razumeti ono što sam fiksiraš kao nekakvu istinu, ma koliko nekoherentno to bilo – postaje zabetonirano i najviše što možeš da postigneš jeste da razbiješ glavu udarajući njome o takve postavke.

Retoričko pitanje glasi: šta je uopšte uzrok sklonosti za neverovatnim rasipanjem resursa (najpre vremena i energije) da se ovakve budalaštine uopšte ispaljuju?

– * –

A onda, upravo danas, do mene je došao jedan link na članak iz “Slobodne Dalmacije”. To je intervju sa upućenim čovekom koji je odlučio da makar pokuša da se bori sa vetrenjačama: Dr Saša Ceci je fizičar koji radi na institutu “Ruđer Bošković” i bavi se fizikom elementarnih čestica. U svojoj životnoj misiji potrage za znanjem suočio se sa agresivnim glupacima i rešio je da im pruži otpor razbijajući mitove. Autor je nekoliko knjiga, a neke od njih su vrednovane kao akademska štiva iz nastave metodike. Savetujem vam da pročitate taj članak i razmislite o svemu što se tamo pominje. A to štivo je poslužilo i kao šlagvort za jednu raspravu na fejZbuku koju sam ispod tog linka preduzeo sa nekolicinom ljudi, što je pak dovelo i do moje potrebe da napišem ovaj članak.

Mene, zapravo, već duže vreme proganja jedna uzgredna dilema.

U nekoliko prilika, od nekih ljudi za koje pouzdano znam da su skloni da prvo razmisle pre nego što ispuste reč iz usta ili ih raspale po tastaturi, začuo sam ili pročitao frazu:

Svako ima pravo da bude glup.

Imam popriličan problem da svarim tu izjavu. Ajde-de, u svojoj osnovi izjava je sasvim jasna i izgleda kao da tu nema šta da se oduzme ili doda. Ali, ako svako ima pravo da bude glup, ima li iko pravo da negira barem jednu od svih onih hiljada sati koje sam ja proveo u pokušaju da saznam nešto više o svetu oko sebe dok je on češao jezik glupostima koje priča? Po kom osnovu neko može da se smatra iole pametnim ako svoje tvrdnje utemeljava samo na veličanstvenom silogizmu “ja želim da sve bude baš tako kako ja kažem, pa prema tome to što govorim ima da je tačno”?

Prinuđen sam da glasno i otvoreno negiram stavove takvih zamlata i moj motiv u tome je sasvim uporediv sa onim kad Dr Caci u onom intervjuu kaže, komentarišući organsku potrebu da replicira nekom idiotu:

Zato nekad napišem tako nešto. Da bude jasno da je sve ovo samo moje mišljenje, a ne moje znanstveno istraživanje. Nije moje, ali nije ni njegovo. Mogao sam ne komentirati ništa. Većina nas to ionako radi većinu vremena. Ali glupost je glupost. I laž je laž. Ne može završiti dobro ako ćemo baš svi cijelo vrijeme šutjeti o tome. Je li tako?

Nema te diferecijalne jednačine koja će napraviti jednakost između tog prosipanja verbalnog i pisanog smeća i nekakve zamišljene civilizacijski utemeljene potrebe da ja dozvolim svakome da bude glup. Pa, taj glup neće ućutati ni da mu sve raščlaniš na proste činioce i pustiš ga da u procesu analize proveri sve što poželi.

Do ove tačke, ova dilema o celishodnosti rasprave sa budalom može da se objasni i jednostavnije: “pustio bih ja njega, ali neće on mene”. Međutim, ima još.

– * –

Elem, dok ja osećam potrebu da stalno nešto proveravam i revidiram, Onaj Što Sve Zna ide svetom znajući sve, pa mu ni to nije dosta, nego on mene šutira u cevanicu zahtevajući da se priklonim njegovom modelu “znanja” ili makar da dozvolim mogućnost da je neka tvrdnja tačna, jer “nisam proverio sve činjenice”. Nejasno je kako uopšte razgovarati sa takvima, a ponekad se tome ispreče i neočekivane prepreke i eventualna učtivost biva zloupotrebljena. Naime, svaki prekid jalove rasprave (a svaka je jalova!) tumači se kao poraz onog ko prvi prekine raspravu…

Pre oko godinu dana, od mene je sagovornik zahtevao da kao činjenicu prihvatim tvrdnju o ljudima koji se navodno hrane Sunčevom svetlošću. Prvo sam pokušao okolo-naokolo, sa poznatim podacima o prosečnoj emitovanoj energiji Sunca po jedinici površine na Zemlji na našoj geografskoj širini (i to sam predložio da se koristi idealni slučaj, a ne prosek) spram poznatih informacija o utrošku energije bazalnog metabolizma organizma odrasle osobe, čak bez potrebne energije za dodatne aktivnosti. Nakon kraćeg oporavka od ovako poganog napada nekakvim podacima iz tamo nekakve fizike (koje je sagovornik jedva nekako razumeo) i sažaljive konstatacije da ja ne razumem to i da “nije baš tako kako ja mislim”, nisam tražio da mi rastumači šta ne razumem, nego sam zapitao da mi objasni kako to da zakon o održavanju energije nije relevantan za one što se “hrane” Suncem.

Histerični napad koji je usledio meni je sada veoma teško da prepričam. Prekasno sam se setio da moj sagovornik boluje od dijabetesa tipa 2 i da sam očigledno izazvao poremećaj nivoa šećera pod navalom uzbuđenja u koje sam ga uveo svojim “poganim” replikama. Prvi sam prestao sa raspravom jer sam se istinski zabrinuo za čovekovo zdravlje. Nekoliko dana potom, u lice mi je rekao da nisam imao odgovore na njegove tvrdnje. A ja samo nisam hteo da vičem na njega onako kako je on vikao na mene.

Rasprave sa sličnim kosturom scenarija su veoma česte kada se suoče tipična “sveznalica” o teorijama zavere i tipični poštovalac kritičkog mišljenja i skepse kao osnovnog filtera ka potvrdi ili opovrgavanju činjenica. Izvrtanja činjenica su dozvoljena već samo iz ugla retoričke veštine (tačnije – veštine nadgornjavanja tokom svađe), a privid legitimnosti takvog toka misli se pogrešno tumači kao sloboda preispitivanja stavova, jer eto, to je način da se misao razvija. Štaviše, to je dovedeno na nivo modela “obrazovanja” u društvu (seća li se neko one budaletine koja je u funkciji ministra obrazovanja htela da uvede kreacionizam u škole?), pa onda oni mi, koji smo tokom pomračenja Sunca bili napolju, ispadamo budale nasuprot onih opreznih koji ne samo da su ušli u podrume, nego su i zaključali vrata za sobom. Za svaki slučaj, jebiga.

I tu se krug zatvara: ako se odreknem rasprave, neću biti ostavljen na miru. Naprotiv, nadrljaao bih onog časa kada me targetiraju, jer naprasno bih i ja, pod uticajem takve okoline, morao da počnem da upražnjavam pravo da budem glup.

Iz tog razloga, tu tezu o neprikosnovenosti prava da se bude glup sam spreman da dovedem u pitanje dok god se ne kompletira:

Svako ima pravo da bude glup i da ćuti o tome.

Postoje i prateće parole, ali hajde da ne preterujem sa podmazivanjem. Podsetiću na to da biti glup nije zabranjeno, a učestalost glupih nije drugačija nego bilo kad u istoriji. Jedino je fora u tome što se nekada takvima znalo mesto u kapacitetu komentarisanja društvenih okolnosti: evo ti pola litre kiselog piva u izabranom kafiću(ebaga, nema više kafana sa kariranim stolnjacima), nađi društvo, pa opal’.

– * –

Pravog i čestitog zaključka, zapravo, nema. Prosto, nemam rešenje, pa šta mi vredi bilo kakav zaključak. Eventualno da rezimiram.

Borba protiv gluposti je nužna, jer ne možemo neprekidno ćutati i čekati da neka glupost postane društvena norma. To što većina tvrdi nešto neutemeljeno neće biti tačno ni ako ta većina bude iznosila 99,9999%. Statistika je zamka po definiciji: sve teze koje ispaljuje bilo koja strana u raspravi treba da se izlože jednakom volumenu provere, pa ko izdrži.

I nije reč samo o ličnoj pobedi. Reč je o pobedi znanja. Raskrinkati glupost, razmotati poluistinu, staviti svaku istinu pred iskušenje provere činjenica – sve su to nužne stvari da bi društvo nekako napredovalo i to nisu stvari koje će uraditi neko drugi. Doduše, postoji neko drugi ko bi po definiciji morao da zasuče rukave, pogotovo na planu obrazovanja, kulture i proterivanja zakrčenja informativnog prostora vulgarnim sadržajima – to je, naravno, država. Međutim, ovom državom već skoro trideset godina upravljaju političke opcije kojima je njihova politička agenda mnogo važnija od blagostanja društva. Ličilo je na čas da jedan među njima ima dugoročno ozbiljnije namere, ali taj je dobio metak u glavu.

Činjenica da ljubitelji zavera nemaju kulturu rasprave, a da uvek imaju pasivno-agresivan stav kao poslednju odbranu, dovodi do toga da je svaka rasprava preteška za većinu nas, što nas dovodi dotle da ispadamo neodlučni samo zato što ne želimo da celokupnu životnu energiju trošimo na osobe koje očigledno imaju više vremena nego mi.

Agresivni ljudi, koji veruju u svoje mesto među pametnima pričajući nedokazive budalaštine, koriste to što nemate vremena da im se stalno suprotstavljate, pa će volumenom svojih “argumenata” pokazati da su oni u pravu; publika takvih je uvek brojna, pa ćete se možda pokolebati pred tim brojem. A onda ćete udahnuti duboko, pa napasti direktno, što ono kažu – poslednjim snagama. Da bi bilo efikasno, udarićete po savesti davaoca “znanja”. A to ne razume svako i nastup će biti protumačen kao udarac ad hominem, pa ćete ispasti neuljudni. Glupavome je dovoljno da izmanevriše taj pasivno-agresivni zahvat pred svedocima i svi vaši argumenti padaju u vodu.

Postoje čak i narodne poslovice o takvim situacijama, što govori da je to sve viševekovna pojava. Moderno društvo takođe sistematizuje te pojave; jedan od derivata Marfijevog zakona veli:

Nemoj da se svađaš a budalom. Ljudi neće primetiti razliku.

No, predlažem vam da ovaj duhoviti korolar ipak shvatite samo kao ozbiljno upozorenje da vaša namera u borbi za pobedu znanja neće biti nimalo laka, a ne da treba da odustanete od borbe. Još jedna “narovna”mudrost kaže da kad bi pametniji popuštali, svetom bi vladale budale. No, čak ni nosioci teorija zavere, oni koji znaju da ljudi-gušteri iz Vatikana uključuju 5G mrežu i tako pretvaraju elektromagnetne zrake u ribonukleinsku kisleinu u nameriu da vas upropaste ili barem da saznaju na kojoj adresi kupujete lisnati mokrinski sir (i beli i dimljeni), znaju da svetom ne vladaju budale. To nam pak ne daje za pravo da dozvolimo perspektivu idiokratije.

I tako neprestano, u krug. Niko nije rekao da će biti lako.