У време кад радње, чуј радње, читаве фирме ничу и нестају, послују под неким именом па их неко купи… нема више смисла користити их као оријентире. У време моје бабе се знало, “код Виде” је онај ћошак где керамит излази на Ечански друм, тамо је била Видина кафана. Кинта је била онај крај где је била кафана “Последњи динар”. “Код Вирага”… хм, то се више не сећам, ваљда се то данас зове “на Леснини”.
Један такав оријентир се запатио ових година. Сви таксисти знају, само кажеш “код три трафике” и стигнеш овде.
Згода код ове варијанте је што нема имена. Могу да мењају власнике и садржај колико хоће пута, назив ће остати.
Ова ближа је типична данашња трафика, иста као она из првог наставка ове серије (а што се зове наставак кад се тад тек почињало, шта се то настављало?), без личног описа, без боје, све стандардно, све исто као било где другде. Што је можда у реду за трафику, људи у трафици купују ствари које очекују да у њој могу да се нађу, не долазе због некаквог штимунга или умјетничког дојма.
Друга трафика је већ метастазила. Како оно кажу за сирену, да је пола риба пола риба, тако је и ово напола трафика, дакле метална-пластична-стаклена кутија уз тротоар, али је од пола угоститељски објекат, има ту где да се седне. Не знам шта нуде, нисам завиривао, обично је ту некаква брза клопа. Мада исто кажу да брза храна не постоји – оно што је довољно брзо, то је и побегло, треба за то вештији ловац, нема вечере.
Е, да, а где је трећа трафика? Па нема, одавно је нема. Однели, продали, ко зна. Свеједно, место се и даље зове “код три трафике”, и ту нам је стао такси. Ни “Леснина” више не станује на Леснини, па шта. Зграда се и даље зове тако.