Више ни не знам где сам ово снимио. Судећи по суседним снимцима, рекао бих да је на главном сокаку, ал’ било је то пре скоро шест година, можда сам врднуо некуд. Чак ни не знам који је то киоск, јер онај што сад стоји испред бивше робне куће би имао другачију позадину, а онај на тргу не би имао бандеру.
Дакле, кокице. Дуг развојни пут од баба Рабошке, која је продавала сунцокрет ђацима (пре и после подне, радним даном) и испред биоскопа (увече), мерећи га на чашице (0,05л, 0,10л) и пакујући га (енгр. исти) у фишеке од новинске хартије или право у џеп, па до оваквог киоска, пређен је за цигло десетак година, и онда се ту стало.
Шта се изменило отад, а шта није?
Шта кокичарски киоск мора да има? Посуду са грејачем у коју ће да сипа уље и кукуруз те нешто соли, комору испод тога да прихвати производњу, лопатицу да то наспе у кесу, кесе, кров, прозор, врата, пенџере, шалтер. Можда столицу. Дакле треба да има и струју, ајде. То је све имао још почетком седамдесетих, кад су се први такви киосци појавили, и на њима писало, у разним варијантама, “попкорн”, “кокице” и шта је већ коме падало на ум.
Шта се променило од тад? Па, све ређе пише “кокице”, мада су, истини за вољу, кокичари упорни у употреби свог језика, па ако је и фирма на енглеском или енгрпском, ценовник већ није, за разлику од мноштва других. Променило се и уље – некад су трошили првокласно сунцокретово, или чак оно од кукурузних клица, данас уље од репице, које код нас има дугу традицију. На железници. На то уље су радили фењери. За јело већ не, осим заобилазно – исцеђена репица се давала стоци.
Затим, кесе. Испрва су кокичари имали неке стандардне кесе, какве су набављали и остали продавци ринфузне робе. У истим таквим кесама сте могли да купите гипс или штрицлу (тј земљану фарбу, ово је стручни молерски назив). Биле су доста јаке и издржавале да се у њих лопатицом сипају ексери док кантар не покаже жељену меру.
Онда су, ко ће га знати кад, можда од осамдесетих, имали кесе за кокице, практично исте као данас, али сви исте, јер су се правиле у великим серијама и постале су некакав заштитни знак струке. А онда су дошла нека мутна времена и као да се сад више исплате мале серије, па скоро сваки киоск има своје кесе са логотрипом, адресом вебсајта, имејла и ваљда пореским ИД бројем или тако нечим – немојте рећи да не знате шта све тамо пише. Е па не читам га ни ја, немам појма шта све има. Оне великосеријске кесе су биле некако веселије, ваљда због јарких боја.
Једна ствар се променила набоље: светло. Овај се киоск чак и није попишманио за ледовкама, него је задржао ону једну традиционалну жаруљу и окачио танке неонке по ћошковима и под стреју. Уз гомилу лајсни од сјајног алуминијума (наглашавам сјајни, некад је то било мат), ово у збиру изгледа поприлично боље од оних некадашњих гвоздених кутија са том једном жаруљом, можда понекад још једном споља. Скоро да се не примети да и кад се опере споља изгледа прљав, таква боја. Каква боја? Нема боје, бар не док се не упали светло.