Uljez

Al Stewart je jedan od onih muzičara čije se pesme, ma o čemu govorile, uvek zalepe za uši slušaoca. Pretpostavljam da ovu današnju do sada nikada niste čuli.

Zahvaljujući ljudima iz Jugotona koji su licencno objavili antologijski album Year of the Cat (1976), Al Stewart je ušao u moj život na velika vrata. Istoimena pesma se i danas često vrti na talasima radio-stanica, a pravo otkrovenje su mi bili tekstovi Stewartovih pesama. Takav vešt storytelling je zaista redak i u kombinaciji sa perfektniom soft rock pratnjom zaslužan je za to da Stewarta vrlo često slušam, bez obzira na to u kakvom sam raspoloženju.

Njegove pesme je, jednostavno, nemoguće ne voleti.

Iza Stewartovog blagog i nenametljivog vokala uvek su se krile interesantne teme koje je isporučivao kroz naglašeno melodičnu muziku i pamtljive refrene. Posle ovog velikog uspeha usledila je serija komercijalnih albuma koja mu je omogućila da stekne kultno sledbeništvo koje se širilo u narednih dvadesetak albuma. To je trajalo sve do početka devedesetih, kada je diskografska kuća Arista prestala da ga podržava. U međuvremenu, muzika se promenila, a neki novi klinci nisu želeli da troše svoje moždane vijuge na Stewartove stihove koji su, shodno zrelim godinama, bili sve dublji i dublji.

Famous Last Words (1993)Famous Last Words (1993) je poslednji album na kojem Al Stewart zvuči onako kako ga znamo. Ionako je bio u procesu uprošćavanja zvuka i svođenja na jednostavnu akustiku koja će dominirati na albumima koje je posle njega izdavao. Album je formalno posvećen sećanju na Petera Wooda, klaviriste iz njegove prateće grupe i koautora pesme “Year of the Cat“. Iako je album od strane kritičara dobio sasvim prosečne ocene, pokazuje da Stewart ništa nije izgubio od svog uobičajenog nadahnuća. Naprotiv, ovo je još jedan album u kojem može da se beskrajno uživa.

Teme kojima se Stewart na albumu bavi su raznovrsne: od istorijskih, kojima je inače uvek bio sklon, do zanimljivih crtica iz stvarnog života. Par pesma odlikuje neskriveni optimizam, a ona koju danas slušamo je u neku ruku anomalija.

Trespasser” je fantazmagorična priča o neznancu koji opseda naratorovu ljubljenu, što se reflektuje i na njega. No, na stranu stihovi, lepota ove pesme je u furioznoj svirci. Njin koautor je gitarista Peter White koji je sa Stewartom proveo dvadeset najplodnijih godina i koji zna znanje. Pogledajte bilo koji snimak sa koncerta iz sedamdesetih i osamdesetih i uverićete se koliko je njegovo sviranje melodično, odmereno i potpuno u funkciji svake pesme i Stewartovih stihova.

Iako njegovi vršnjaci i dalje snimaju nove albume, Al Stewart se pre više od deset godina povukao u neku vrstu ilegale, ništa novo ne objavljuje i tek povremeno nastupa, praćen prijateljima.

Današnji izdavači, gde su vam uši? Sarcastic smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image