Једна од пре: киоск 7

нисмо навикли на тако слано, а и љуто – увек узмем са урнебесом и горе и доле

Више пута се десило да се враћамо с баште прегладнели, нисмо рачунали да ћемо толико остати па нисмо понели јаузну (тј ужину), и онда ајде нешто успут. А успут је управо ово.

На фотци се баш и не види да је снимљена на отприлике јесењу равнодневницу 2015. – 21. септембра. Јер је мрак, тј ноћ је (“а светла горе зато да сви лепо виде да је мрак”). Лето је, наравно, продужило још недељу-две, па онда свраћало на још две-три опроштајне свирке. Пола присутних има кратке ногавице, неки папуче. Лето.

Чекај, стани мало, повратак са баште овако касно, нисмо ваљда цео дан радили без клопе?

Наравно да нисмо, ни у бунилу. Него нам се свидело. Од свих прчварница брзождера, овај некако успева да одржи квалитет, а ни особље не мења пречесто, па нас некако и запамте. Тако да смо стекли навику да свратимо и по нешто за вечеру, иако није баш комшилук, јер је добро. После је било и да одавде наручимо вечеру кад се скупља друштво, јер ко ће да роштиља јануара увече, ладно бре. И онда испадне да сви знају за овај киоск, и они узимају одавде, а и на послу се одатле наручује.

Пошто за роштиљ (ћумур!) има да се попричека, зависно од навале, десетак до тридесетак минута, доста муштерија наручује телефоном. Овакви киосци буквално живе од мобилне телефоније. Нама то одговара, па је обред при повратку са баште отприлике већ устаљен: док госпоја проверава да ли смо све закључали, ја наручујем. Док стигнемо, оно таман готово, а и ми готово прецркли од глади. Све се сложи, и кад стигнемо кући навалимо као да нам је последње.

А није, после следи испијање свих могућих течности до краја дана, јер нисмо навикли на тако слано, а и љуто – увек узмем са урнебесом и горе и доле (тј по сомуну и изнад и испод пљеске).

За фоткање је иначе душу дало, нарочито ноћу, због светла. Ово је начичкано ледовкама, ал’ нема онако рефлектора да бију у очи, него су умерене јачине а има их много и добро су распоређене. Овде сам ухватио типични штимунг док муштерије чекају да њихово буде готово. Уме овако да буде и зими, само што онда леву страну терасе замотају у као шатор од фолије, па бар не дува. А уме да дуне, ово је на широком банатском сокаку, паорски крај. Ако се задеси да возим иза трактора или комбајна, ни не трудим се да га претекнем – знам отприлике где ће да скрене. Овде још има земљорадника који живе у граду.

А како смо се решили да пробамо баш овде, како је то почело? Лако, сваки пут видимо по неки камион паркиран. Ако ваља камионџијама, онда ваља.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image