Zahvaljujući časovima geografije znali smo da je, uz Siciliju i Sardiniju, Korzika jedno od velikih ostrva sa druge strane italijanske čizme, da je na njoj rođen Napoleon Bonaparta i… Pa, skoro ništa više. Kao i u slučaju drugih lokacija na Mediteranu, Korzika ima dugu i uzbudljivu istoriju na koju su njeni žitelji veoma ponosni. Ostrvo su kolonizovali Kartaginjani, antički Grci, Etrurci i Rimljani, a u srednjem veku je bila pod vlašću Lombarda, Franaka, kao i republika Pize i Đenove.
Tračak nade za Korzikance da imaju sopstvenu državu pojavio se u XVIII veku.
Nezavisna Korzikanska republika trajala je kratko, jer su na nju bacili oko u to doba moćni Francuzi koji su je i osvojili, tako da je danas u sastavu Francuske.
Verovatno nikada ne bih uspostavio dublju vezu sa Korzikom da nije bilo Ljubiše. Ovaj moj školski drug velike inteligencije i neobičnih interesovanja brzo je posle svršene Gimnazije utvrdio da ga činovnički posao u samoupravnoj firmi nikako ne zadovoljava. Još krajem sedamdesetih je zapalio za Pariz koji je sasvim odgovarao njegovom avanturističkom duhu. Očekivao sam da će napraviti nekakvu karijeru kao slikar jer je fantastično crtao, no njegov život tamo je bio mnogo prozaičniji: lovu za provod i zajebanciju zarađivao je molerajem.
Pisao mi je retko i opširno, sve do pojave mobilnih telefona. A onda su njegovi pozivi sve više počeli da liče na monologe. Doduše, zanimljive, jer se doticao svakakvih tema. Na mene su ostavljali gorak utisak. Očigledno mu je, uz sav taj sjaj i raskoš Grada svetlosti, nešto nedostajalo. Najverovatnije sve ono što je ostavio ovde.
– Zoćule, rekao mi je jednom prilikom, sinoć sam bio na koncertu neverovatnih Korzikanaca koji su me ostavili bez daha. Jutros sam odmah otrčao u radnju da ti kupim njihov novi disk, moraš to da čuješ… Poslaću ti ga po tetki koja je ovde, očekuj ga za nekoliko dana… Pa ćeš da mi kažeš utiske.
Tetka se, zaista, uredno javila i pokupio sam svoj paket. U poslednji broj New Musical Expressa bio je zamotan dvostruki disk A Strada (2000) grupe I Muvrini.
Nisam imao ni približnu predstavu o onome šta me tu čeka.
Već posle par pesama ostao sam bez teksta. Moćni glasovi braće Bernardini kao da su dolazili sa neba i, uprkos nerazumevanju teksta (pevaju na francuskom, italijanskom i lokalnom narečju), postalo mi je jasno da je ovo ljubav na prvo slušanje. U toj muzici koja je zasnovana na autohtonom nasleđu prepliću se svi živi uticaji sa Mediterana: zvuci Andaluzije, kancone i šansone, ali na neki organski način. Deo njihovog repertoara su i a capella pesme koje zvuče slično poput klapa na jadranskoj obali i blisko je našem uvu. No, pored izvođenja koje učini da vam se svaka dlaka na telu naježi, glavni adut je prisutna emocija i strast koja se čuje. A to se ne može simulirati. Pomenuto istorijsko nasleđe utkano u arhetip Korzikanaca i težak život kroz generacije stvorili su specifičnu muzičku kombinaciju protkanu tugom i melanholijom koja se lako može uporediti sa fadom kod Portugalaca.
Poslušajte samo današnju pesmu: ako prevodioci ne lažu, ona govori o gradiću na Korzici koji je utihnuo i opusteo, u kome više nema ljudi. Narator se sa setom priseća kako je ranije bilo, vreve i lepih žena, i priželjkuje da se ta slika nekako povrati, apelujući na ljude da ostanu na svojim ognjištima. Ma koliko da im je na njima život težak, onaj bolji koji priželjkuju u pečalbi će, najverovatnije, mimoići većinu.
I Muvrine i dalje slušam intenzivno. Od dvadesetak objavljenih albuma uspeo sam da prikupim njihov veći deo i svaki put nanovo otkrivam nove detalje koji su mi ranije promicali. Ljubiša se pre petnaestak godina upokojio u Parizu. Sada sedi u Nebeskoj kafani i imam utisak da se zadovoljno smeška kad god se latim nekog od diskova sa Korzikancima.
Češće sam u mislima sa njim danas nego kada je bio živ.
Ispod slučajno odabranog priloga za muziku za popodne (a ipak namerno onaj koji je napisao Samuraj Peacock) želim da se zahvalim svim Samurajima koji su pisali i dalje pišu muzičke priloge. Redovno ih čitam i slušam, puno toga novog su mi predočili.