Zajašite moju biciklu

Poziv za bicikliranjem iz naslova pretvorio se u čudesnu muzičku avanturu kojoj se ne nazire kraj.

U prvom polugodištu i nije bilo nekih jako interesantnih muzičkih ponuda. Pandemija je paralisala sve industrije, a mnoga najavljena nova izdanja su prolongirana do daljnjeg jer se ne mogu valjano promovisati. I niko živi još uvek ne zna kada i kako će se muzičari vratiti koncertnim aktivnostima i kako će u budućnosti sve to da izgleda zbog uvedenih zabrana okupljanja i „socijalne distance”. No, naš karantin u proteklih par meseci imao je i jednu dobru stranu – najzad sam mogao da preslušam i neke albume koji su dugo čekali da ih se latim.

Ako uopšte i dobiju priliku da ih promuvam kroz uši.

Ne sećam se ko mi je preporučio debitantski album Rosalie Cunningham (2019) ali mu se, ovako javno, zahvaljujem. Već posle prvog slušanja sam bio toliko njime impresioniran da sam se odmah bacio na posao u pokušaju da saznam gde je bila i šta je radila Rosalie pre njega. I počela je da se odmotava vrlo zanimljiva priča…

Sa 17 godina osnovala je žensku grupu Ipso Facto koja je izdala nekoliko singlova. Priča se da su bolje izgledale na sceni nego što su svirale, pa su kratko i trajale, oko godinu dana. Već sledeći projekat, grupa Purson, bila je mnogo ozbiljnija stvar. Ovog puta u pratnji muškaraca, Cunninghamova je ponudila neobičnu viziju svoje muzike koja se ne uklapa ni u kakve šablone. Njihova dva albuma The Circle and the Blue Door (2013), Desire’s Magic Theatre (2016), nekoliko singlova i par EP-ja sam uspeo da pronađem. Posle pažljivog preslušavanja mogu samo da konstatujem da je šteta što ova grupa nije napravila veći uspeh. U pitanju je neobična mešavina muzike u retro fazonu koja se oslanja na nama dobro poznate uzore sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih. U njoj možete lako da prepoznate uticaje ranih Pink Floyda, Jethro Tulla, The Beatlesa, The Doors, progresive iz tog vremena… Sve to zvuči veoma zanimljivo, melodično i prijemčivo, čak i u trenucima kada pomislite da će se zvuk raspasti i preći u kakofoniju. Ali se to nikada ne desi.

Purson su prestali sa radom sredinom 2017. Naša Rosalie je nastavila da piše čudne pesme i da smišlja šta će dalje.

Rosalie Cunningham (2019) U odnosu na bivšu grupu, pesme snimljene za solo album se razlikuju u pristupu. Rosalie je snimila skoro sve instrumente sama i bavila se produkcijom. U prvom planu je njen moćan glas, a zvuk je mnogo čvršći. Otvara ga “Ride On My Bike“, pesma koja je, u neku ruku, poziv slušaocu da se uključi u neobičan psihodelični svet u kome Rosalie živi. Bicikl mu tu dođe kao zanimljiva metafora. Pesma je izaranžirana kao hard rock, sa zanimljivom gitarističkom deonicom za koju sam u prvi mah pomislio da je svira Brian May iz Queena. Za pravi efekat stavite sluške u uši i istražite kako su dobro nasnimljeni glasovi.

Muzika koju piše i izvodi Rosalie Cunningham komunicira, barem sa mnom, na neki čudan način koji se retko sreće. Njeni tekstovi se čine na momente uvrnutima, ali su interesantni jer se u njima prepliću dubina promišljanja sa duhovitim dosetkama.

Celi album možete da čujete ovde, a i Pursonov.

Ja se sa ove vožnje već danima ne skidam.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image