Плоча

И напокон сам дошао до лика ког одавно знам, а да о њему у ствари не знам ништа. Зове се Миле Рупчић, а плоча му се зове “Плоча”. Ево.

Мени ово и данас делује скроз неочекивано. А изашло је још 1972. Мени се све некако чинило да је то било неколико година касније, што је можда и тачно у мом случају, толико је ваљда требало да Плочу дохвати неки уредник на двестадвојци и почне да је пушта.

О њему сам сазнао највише пре десетак минута, кад сам кренуо да га тражим по Цевци. У она два реда што се испишу уз сваки линак, стало је свашта – да је он у ствари био и глумац, да је давно отишао у САД, да је аутор оне монодраме “Пит, и то је Америка”, да није написао ту песму него ју је написао Џони према стиховима из његове песме са краја представе, да је сад некакав предузетник, винар, шта ли.

Него, Лича. Башка стихови – ту је упоредив можда само са Миладином Шобићем, нико други ми не пада на ум – него два лика која се појављују у производњи звука. Први је потписан на насловници омота, што је била реткост за та времена, и то ни мање ни више него Бране Ламберт Живковић, који је тих година стизао свуда – и у групу Тајм, и на соло пројекат, и после у некакве рок селекције… нема где га није било, и у свој тој гужви он се зда да оркеструје и произведе Плочу са Милетом. Други можда чак није ни потписан нигде, и мада би се могло рећи да је он други певач у овој песми, он ту ни не пева, има само нешто текста, ма само једну реч… јер на једном месту изговара своје име. Кад сам открио то скривено благо, прошли су ме благи трнци. Јер сам познао глас.

Миле Рупчић је, изгледа, био поприлично непознат широј публици, није пунио сале ни стадионе, али су га знали у струци. Онај “Пит” му није био једини контакт са Џонијем: његова је и песма “Линда Лејн”. Уосталом, крените низ овај списак, има ту свега. Поред доброг провода, има ту итекако (итекакао?) добре музике, окретног стиха, атмосфере… пријатно.