Једна од пре: кућни бар

Чак се ни ове узане траке на преградним зидовима нигде нису одлепиле, чудо

Кад се кућа испразни, остане у понеким буџацима поприличан комад историје. По мојој тези да је фотографија + познавалац = дугачка прича, са гомилом асоцијација (уочити два појављивања Ције!), не би смело да омане. Па, да видимо један такав буџак.

Да кренемо од горњег спрата. Ракијске чашице од задимљеног стакла, мора да су из седамдесетих, тад је то било у моди. Наравно, пет комада. Једини начин да за вама остане шест комада је да купите дванаест, стакло је то. Даље, бочица са капаљком, нисам гледао шта је унутра, али судећи по суседним бочицама, мора да је ацетон. Бочице са лаком за нокте су увек имале занимљиве облике, јер лак је лак је лак, не личи ни на шта док се не намаже и осуши, изглед га неће продати али лепа бочица хоће. Зато, дизајн.

Десно, у мраку, су некакве теглице. Не знам шта је било у њима, али се у најближој види глава завртња. Вероватно је то био магацин за ситне кукице, држаче и вијке који се добију уз разне ствари које треба склопити или монтирати, увек запакују мало више, за сваки случај. Понекад се то и употреби за нешто, кад буде испуњен услов да се више не зна откуд је ту доспело.

Доњи спрат је требало да буде бар, ето му на дну предратног стакленог послужавника са металним оквиром, на ком су некад изношене торте или пића. Но, избор пића у кући је био мало повелик за овај простор, па је овде остала приручна апотека, дакле бруфен, бенгеј, кеса са инхалатором, оним астматичарским, и… мастило. Јер је још у кући било исправних пенкала, која се већ деценијама не користе, а где има пенкала мора бити и резерве мастила. И, зачудо, не загребачки Карбон, него Пеликан, од фирме за коју дан дањи не знам како се чита – Леонхарди или Леоњарди или нешто треће. У време кад је произведено, нису осећали, ни имали, ама баш никакву обавезу да на кутију напишу да при производњи тог мастила није страдао ниједан пеликан, нити су се бојали да ће неко да им подметне причу да га у ствари праве од чавки.

Посуда без поклопца, мало заклоњена кесом, је вазица. Сувенир из Ђуле, око 1969. Никад није служила ничему, можда је два-три пута угостила понеки цвет. Јер сувенир је баш то, ствар која обећава да ће вам бити од користи а још ће и лепо да изгледа и подсећа вас, а онда се угнезди у видик, не ради ништа осим што скупља прашину. Али је не бацате.

Да не заборавим околину: ово је неки мелез од намештаја, мало витрина мало креденац. Изнад овог је застакљени део, са помичним стаклима, а десно су заобљена врата која затварају четвртваљкаст простор, застакљено тракама стакла. И мада ова полица нема неку километражу – стајала 1963. од 1972. у просторији лево, па онда још десетак година десно, да би се од осамдесетих скрасила ту у предсобљу, сва та стакла су још читава. Лево од овог има још једну преграду, али се врата отварају наниже, где би требало да је залиха пића, али пређашња примедба важи и тамо: пиће је негде другде, ту су још неке чаше и остатак апотеке. Испод су две фијоке са ситницама, и још једна угаона, отвара се на шарку (!), и у доњем делу складишни простор, где је увек била гомила хартије, најчешће годишта разних новина.

Површина је урађена у политираном фурниру, што му дође лак са добрим сјајем, понегде избледео али сјај нигде није нестао. Мало се зацепио фурнир на једном месту (на слици доле лево) јер је шарка монтирана пола милиметра даље него што је требало. Чак се ни ове узане траке на преградним зидовима нигде нису одлепиле, чудо. Ево и танка шперплоча, од које је галерија за чаше, се нигде није раздвојила. Полако, има времена, нема ни шездесет година. Фушерски злотвори комунистички су то темпирали да се распадне кад њима буде одговарало. Код савременог намештаја се бар зна – гаранција плус месец, нема неизвесности. А не, то је за електронику. За намештај је два премештања, треће на сопствени ризик.

Е, да, фотографија као таква, да не заборавим. Ово је у ствари средњи снимак за аутокрп, који је Хугин добро урадио, али су бочице са бруфеном дошле некако сивкасте, не свиђа ми се. А успео је и да убрља леву ивицу. Но овај снимак има онај штимунг који сам хтео. Једино светло долази кроз врата, метар ипо десно иза леђа, која гледају на север, у авлију скроз опкољену зидовима. Светло заобилазно да не може горе, али канону некако одговара. Боље се сналази тамо где ни ја баш не видим најбоље, него кад има вишка светла.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image