Kokice za duplu bioskopsku predstavu

Preturanje po tavanu ponovo je rezultiralo skidanjem prašine sa odlične, zaboravljene singlice. I pričom o nekom drugom, jednostavnijem vremenu u kome se nije živelo vozeći se pod punim gasom.

Otprilike u vreme kada sam se rodio, mladi da našem omiljenom Ostrvu su se palili na skiffle. Ova vrsta muzike nije bila nikakva novotarija – još dvadesetih su je izvodili američki crnci, a karakteristična je po tome da su koristili sklepane instrumente. U vreme velike recesije tih godina, koja će biti samo uvod u krah američke berze i Veliku depresiju koja će se desiti nekoliko godina kasnije, posla i novca je slabo bilo, a gladnih usta mnogo. Naročito među obojenom populacijom, koja je u trenucima predaha od napornog dana pevala prateći se na svemu što joj se našlo pri ruci, a što je moglo da proizvede nekakav zvuk.

Ko je tada uopšte mogao da razmišlja o pravim instrumentima…

Ujedinjeno Kraljevstvo nije baš najbolje prošlo tokom Drugog svetskog rata. Razorena ekonomija se sporo oporavljala, a mladi muzičari tokom pedesetih su bili srećni ako su mogli da izvode muziku na improvizovanim instrumentima i jeftinim gitarama. Njihovi prekookeanski uzori (Leadbelly, Woody Guthrie) su učinili da jednom nogom budu u bluesu i folku, a drugom su se oslanjali na tradicionalni jazz iz četrdesetih (Dixieland). Prvi komercijalni uspeh ovakve mešavine muzike je zabeležio pevač/bendžoista Lonnie Donegan koji u pratnju pridodao ritam sekciju iz jazz grupe Chrisa Barbera. Doneganova “Rock Island Line” je bila prva pesma uz koju će se veliki broj mladića uputiti putem koji vodi u rock & roll.

Među njima su bili John McNally i Mike Pender, koji će 1959. godine sastaviti sopstvenu skiffle grupu. Ime je dobila po popularnom kaubojcu Johna Forda: The Searchers (Tragači).

Početkom šezdesetih, The Searchers su bili jedna od mnogobrojnih grupa iz Liverpoola koji su formirali tadašnju Merseybeat scenu, koja je postala internacionalno prepoznatljiva (Gerry and the Pacemakers, The Remo Four, Rory Storm and the Hurricanes, Billy Kramer and the Coasters …) i pre no što su njeni najpoznatiji predstavnici promenili tok muzičke istorije (The Beatles). Ovo “internacionalno” iz prethodne rečenice zapravo znači da su redovno išli na svirke po nemačkim klubovima, a to je bio najbolji način da se zaradi solidna kinta i, istovremeno, ispeče svirački zanat.

The Searchers su bili specifični po svom zvuku koji je bio prozračan, oslonjen na melodične pesme koje su izvodili i gitare sa 12 žica, uz izuzetno dobro sklopljene vokale koji su im davali “slatkoću” i prijemčivost. To im je omogućilo da u prvoj polovini šezdesetih ubodu nekoliko velikih hitova (“Sweets for My Sweet“, “Sugar and Spice“, “Needles and Pins“, “When You Walk in the Room“, “Don’t Throw Your Love Away“, “Love Potion No. 9“, “Hippy Hippy Shake“) i ukrcaju se na voz u kome su se nalazile grupe koje će, pod etiketom British Invasion, uskoro pokoriti Ameriku.

Ako su vam poznate navedene pesme, jasno vam je šta je bio najveći problem grupe. Najveće uspehe su postigli obrađujući tuđe. Glavni autor The Searchesa je bio bubnjar moćnog glasa Chris Curtis. Očigledno je bio i “devojka za sve”, jer je birao pesme koje će grupa da izvodi, često se pojavljivao u medijima u ime grupe i bio je ključna osoba za pevanje harmonija u visokim registrima. Osećajući da su grupi potrebne promene, za novi singl koji će objaviti 1966. godine izabraće pesmu Bobbya Darina When I Come Home” – nije dobro prošla na top listama. Ostali članovi su svu krivicu prebacivali na Curtisa i on je na kraju australijske turneje u aprilu 1966. morao da napusti grupu.

Kurioziteta radi: Curtis je ubrzo oformio novu grupu Roundabout, koja će ubrzo postati ona koju poznajemo pod imenom Deep Purple. Winking smile

Popcorn, Double Feature (singl, 1967)Sa novim bubnjarem umesto Curtisa, The Searchers su snimili singl koji poprilično odudara od onoga što su do tada radili. Pesmu “Popcorn, Double Feature” su 1967. napisali Larry Weiss i Scott English, autorski dvojac koji stoji iza nekoliko dobro poznatih klasika (“Bend Me, Shape Me” – koju su snimili American Breed i Amen Corner, “Hi Ho Silver Lining” – Jeff Beck, “Help Me Girl” – Eric Burdon & The Animals). Najpoznatija pesma im je, svakako, “Rhinestone Cowboy“, koju je proslavio Glen Campbell desetak godina kasnije.

Na neki način, ova pesma je “angažovana” i kritikuje tadašnje poprilično lakomisleno životno okruženje. U tom smislu, kokice za duplu filmsku predstavu postaju sinonim za opuštanje i prepuštanje ko zna čemu, što se lepo vidi u refrenu.

Popcorn, double feature
Whole world’s a funny farm
Blind man is your teacher
No need to be alarmed

Ozbiljne životne dileme u pop muzici The Searchersa? Očigledno je da može i to da prođe kod publike.

Otvoreniji pristup muzici je omogućio grupi da drugo traje. Oproštajni koncert su održali 31. marta 2019. godine. Jedini originalni član u poslednjoj postavi koja je izašla na scenu bio je gitarista McNally. Odlučio je da se penzioniše u 78. godini, posle 60 godina sviranja u grupi The Serachers.

Znate li još nekoga poput njega? Sarcastic smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image