Једна од пре: нисте добили шта сте хтели, али

Трик је као и код фотографије – ако не може отвором бленде, дакле јачином, може дужином експозиције, дакле временом.

Током једне од вечерњих шетњи (не одустајемо!) нацрта се једна од ових антисивих кућа, са добрим светлом (она плава, на слици горе лево)… јер ех, шта све неће урадити за паре. Но, ово није неки дућан него технички преглед, нема излога ни избачених гајбица, а има тог светла, дакле прилика се указује. Ходаћемо тако поред, ја ћу да јој пратим лик у објективу, одокативно и без тражила па и без екранчета, боље да пазим на корак. Канон ће одвалити дугачку експозицију, па ће бити мало размрљано

…осим што сам се у тренутку шкљоца нешто тргао и објектив је описао добрих десетак степени удесно, дакле пиши пропало.

Међутим, хм, види ти ово.

Овде се сукобљава неколико чинилаца. Прво покретни: канон је одвалио експозицију на десетинку, осетљивост на 1600, бленда скоро до даске, 3,6. Изоштрио није нигде, чудом неким је уопште пристао да шкљоцне, уме да хоће да неће кад не може да изоштри. Током те десетинке смо се нас двоје кретали пешачком брзином удесно, и још се канон окретао неком угаоном брзином, исто удесно али са врдањем. Оптички чип скенира у линијама, одозго наниже (тј обратно, али у њему је и фотка обратно дакле разлика је иста) па је и то утицало.

Непокретни чиниоци су кућа, жичана ограда, и светла на фасади. Главни разлог за велеосветљавање свега је што сад најзад имамо јефтино осветљење – ледовке троше отприлике десетину оног што су трошиле жаруље, а за те паре изгледају много боље, покривају већи спектар (ако опет крене прича о рупама у том спектру, понављам: изгледају много боље), са једном маном: трепере.

Па шта, трепериле су и неонке, и то много горе, па смо их трпели деценијама. Е, има разлике. Неонка увек трепери, бар колико је мени познато, фреквенцијом струје у мрежи, дакле на 50 херца. А ово? Зависи. Она мрежа на средини фотке има десет усправних пруга за десетинку секунде – то ће бити сто херца. А зашто није баш усправно? Зато што се камера креће у страну а скенира одозго наниже, ту би г. Кориолис имао шта да каже… А откуд водоравне линије? Од те жичане ограде, с тим што је и то мало таласасто, рекао сам “удесно са врдањем“. А изгледа да и оно жуто светло у средини лево исто ради на сто херца.

А, па онда увек раде на сто херца? Не баш. То може на колико хоћете, фреквенција не зависи од мрежне, него од електронике у побуђивачу. Вероватно овог тренутка гледате у такво светло на фреквенцији од бар килохерца, мада за боље екране умеју да ставе и сто килохерца. Угодније је тако. Јер, мада око не може да прати ни те ниже фреквенције, може да осети извесну нелагоду, и на дужи рок и замор. Што се нарочито осети ако затамните екран. Јер затамњивање екрана не постоји кад је осветљен ледовком.

Не постоји, а ради? Па да, није то ништа тамније, ледовка нема потенциометар, она или ради или не ради, не може да чкиљи као жаруља. Трик је као и код фотографије – ако не може отвором бленде, дакле јачином, може дужином експозиције, дакле временом. Ако се упореде ширине пруга са ширином пауза између њих, изгледа да оно светли отприлике две трећине времена, а трећину паузира. Тај однос може да се мења како нам се ћефне, ако електроника то омогући. И онда можемо да дозирамо време осветљавања, ако већ не можемо јачину, у произвољним корацима. Изгледа као да се затамњује, а? Чини вам се, хватају вас на брзину.

И кад сам ово све себи разјаснио (добро, де, техничког писанија сам се мало и начитао кад сам последњи пут пазарио нешто са екраном), и таман помислио да ми је сад све јасно, сетио сам се технолошког чуда ком сам присуствовао пре скоро двадесет година: предавање са пројекцијом, у сали осветљеној неонкама, које су биле укључене док је предавач држао уводну реч. А онда је укључио пројектор, па отишао до зида, спустио тамо неки клизач и неонке су се постепено затамниле.

Немам појма како је то радило.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image