Једна од пре: технички у реду

Лоптице за пинг понг су, онако ускурац ко бегечка нана, сад у боји. У време кад све постаје одвратно сиво, одећа кола и зграде, оне су јаркожуте, као поштанска возила.

И сад шта – играчи се разишли, лоптицу сам нашао негде у буџаку и ставио је овако под мрежицу да се не откотрља опет, и… хм, не изгледа лоше, може један шкљоц.

И све супер, натенане искомпоновао кадар као да је воз или симфонија (и те се ствари компонују, то сте већ знали), чак сам употребио и онај помични екранчић да видим шта радим. Све полако и са предумишљајем. Одлично, нема грешке.

Осим што је фотка у ствари празна. Не види се ту ништа. Не види се да је онај зид назад шарен јер је то зид играонице у комшијиној пицерији рођендаоници, ишаран огромним цвећем, пчелицама и птичицама. Не види се да је та сала за играње празна, јер нема деце (осим шта смо сами довели). Неће гледаоцу пасти на ум да се запита шта ће за који красни сто за тенис у дечијој играоници – јер ето, кад већ нема деце, да момци сврате да се мало издувају после пива и ожедне за следеће. На ваљаном растојању један од другога, дакако. И да смо за можда двадесетак сати, колико смо укупно ту провели откад је сто унет, видели у вр главе пола сата рекетовања. Јер ни момци баш не навраћају често. Сад да ли због заразе или што на преживљавање оде читав дан, ни то се на фотци не види.

Изеш фотку на којој се не види ништа.