Novi Evropljani

On a crowded beach washed by the sun, he puts his headphones on.
His modern world revolves around the synthesizer’s song…

U drugoj polovini sedamdesetih naglo je poraslo interesovanje britanskih muzičara i štampe za krautrock. Nemačke grupe/autori su uspeli da izvezu na Ostrvo svoje viđenje muzike koje je bilo ukorenjeno u evropskoj tradiciji sa tipično germanskim začinima: motoričnim, mehaničkim ritmom, upotrebom elektronike i sintisajzera, minimalizmom modernih kompozitora XX veka i velikom slobodom izražavanja koja nije imala granice.

John Foxx i njegova grupa Ultravox! su bezuspešno pokušavali da pronađu svoje mesto na muzičkoj sceni svirajući nekakvu mešavinu punka, new wavea i glam rocka, dakako začinjenom elektronikom. Onaj uzvičnik na kraju imena grupe najverovatnije je bio asocijacija na grupu Neu!, jednu od najinteresantnijih koja je u to vreme dolazila iz Nemačke, a koju su činili bivši članovi mnogo poznatijeg Kraftwerka.

Nisu se nešto proslavili.

Uprkos činjenici da prva tri albuma Ultravoxa uopšte nisu bili loši, komercijalni uspeh je izostao. Nezadovoljstvo u grupi se širilo jer je Foxx držao u svojim rukama sve konce i nije želeo da pravi ustupke, a prva žrtva je bio gitarista Stevie Shears. Na finalnom albumu rane postave, System of Romance (1978), učinili su mali, ali nedovoljan iskorak ka malo komercijalnijoj muzici, snimajući ga u studiju Connyja Planka, što će se pokazati jednom od važnijih stvari u budućem radu grupe. No, to im neće pomoći da zadrže ugovor sa diskografskom kućom, tako da su u 1979. godinu ušli ne znajući šta će dalje da rade.

Foxx se brzo snašao. Isposlovao je sa kompanijom Virgin ugovor o samostalnom albumu i snimio ga. Kritika je pohvalila album Mathematic (1980), koji se plasirao u prvih dvadeset na top listi. To je bio dovoljan razlog da Foxx i definitivno napusti matičnu grupu.

Nekako u isto vreme, na snimanju albuma Visage (1980), klavjaturista / violinista grupe Billy Currie je upoznao gitaristu Midgea Urea i njih dvojica su brzo pronašli zajednički jezik. Ure je u Ultravox doneo svežu krv, a ostali članovi su, napokon, mogli da doprinesu radu na zajedničkim pesmama. Problem je bio u tome što grupa još uvek nije imala ugovor sa izdavačkom kućom.

Vienna (1980)Snimili su novu pesmu “Sleepwalk“, koju su ponudili kući Chrysalis. Pesma je pokazala jasan zaokret Ultravoxa kojim je otkriven jak komercijalni potencijal, a nova diskografska kuća je odrešila kesu i poslala ih u studio Connyja Planka da snime album. Nazvali su ga Vienna (1980) i posle njegovog izdavanja ništa više nije bilo isto.

Dalju priču o tome kako su se stvari razvijale već svi znaju i nema potrebe da se ide u detalje… Reč je o jednom od najboljih i najvažnijih albuma iz osamdesetih godina. Pokazalo se da mu vreme, očigledno, ne može ništa: pesme sa tog remek-dela se i danas rado slušaju.

Povod za ovaj tekst je, u stvari, gala-verzija albuma Vienna koja se ovih dana pojavila u prodaji. Naš stari znanac Steven Wilson je, povodom četrdesetogodišnjice objavljivanja napravio novi remiks albuma, što je samo po sebi poslastica. Ovo izdanje je luksuzno opremljeno i sadrži 5 CD-ova i DVD na kojem se nalazi 5+1 miks. Prvi CD je originalni miks, drugi je Wilsonov, treći sadrži A i B strane singlova, extended mix verzije i snimke uživo, na četvrtom disku su sakupljeni demo snimci sa proba, a peti je prava poslastica – tu se nalaze zapisi sa koncerta (Live from St. Albans 1980).

Boks od pet CD-ova i jednog DVD-a za ljubitelje ambiosoničnog ugođaja.
Boks od pet CD-ova i jednog DVD-a za ljubitelje ambiosoničnog ugođaja. Naročito zanimljiv je detalj o rezultatu remiksa Stevena Wilsona, čoveka kojem su poverenje ukazale i takve grupe kao što su Pink Floyd, King Crimson, Yes i Jethro Tull. Naime, skoro se uopšte ne prepoznaje razlika u osnovnoj zvučnoj slici u odnosu na matični rezultat iz 1980. godine. A to može da znači samo jedno.

Poučen ranijim Wilsonovim intervencijama drugih velemajstora sedamdesetih i osamdesetih, kada je svašta što se nalazilo preduboko u originalnom miksu izvlačio na površinu, očekivao sam da će se to desiti i ovoga puta. No, iako sam pomno upoređivao snimke, nisam naišao na neku bitniju razliku u zvuku. Pošto nemam razloga da iole sumnjam u odluke Stevena Wilsona, to mogu da tumačim samo na jedan način: da je Conny Plank još onomad savršeno odradio svoj posao.

Za današnju ilustraciju sam odabrao pesmu “New Europians“. I Ultravox, kao i mnogi drugi iz tog vremena, imali su probleme sa tekstovima pesama koji su bili ispod nivoa muzike koju su izvodili. Za ovu pesmu, tekst je napisao Warren Cann i prilično je dobar, jer govori o jazu između generacija. Tinejdžeru koji bleji, ocu koji više ne razume svoje okruženje i međusobnoj vezi između njih koja se negde zagubila. Večito aktuelna tema…

Posle intenzivnog i višednevnog slušanja ovog paketa, naročito sam očaran živim snimcima. Midge Ure je u vrhunskoj pevačkoj formi, a cela grupa izvodi materijal energično i precizno. Zvuk baziran na inteligentnoj upotrebi sintisajzera može da bude itekako zanimljiv i privlačan. Uostalom, uverite se i sami kako je sve to izgledalo na koncertima.

Jasno vam je, ovakav Ultravox će se i dalje rado slušati. Hot smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image