Puste maštarije

Mnogi The Easybeats smatraju “čudom od jednog hita”. To je daleko od istine i red je da popravimo utisak.

Na The Easybeats sam prvi put naleteo na nekoj kompilaciji koja mi je dopala ruku na samom kraju šezdesetih. Naravno, njihov najveći hit “Friday on my mind” je tako odjeknuo u meni da sam ga zapamtio za sva vremena i obećao sebi da ću, jednoga dana, vrlo pažljivo preslušati kompletan opus ovih Australijanaca. Kompilaciju sam morao da vratim vlasniku, a na obećanje samom sebi sam morao dugo da pričekam, jer njihove ploče nije imao niko u mom okruženju.

Daleko je Australija…

Desetak godina kasnije ili nešto više, upoznao sam Stevu, velikog ljubitelja muzike koji se upravo načisto vratio sa dugogodišnjeg arbajta u Švajcarskoj. Sa sobom je doneo, za to vreme, ogromnu kolekciju ploča o kojoj su gradski diskofili mogli samo da sanjaju. Dobra stvar: nije pravio nikakav problem da mi pozajmi na slušanje i snimanje na kasetu bilo šta, uključujući i prvo izdanje Elvisovih singlova koji su već u to vreme kolali između inostranih kolekcionara za tričavih 1000 $ po komadu. Kada tako nešto uzmeš u ruke, obuzme te neki čudan strah da im se nešto slučajno ne desi, pa sam izbegavao da imam ikakve veze sa takvim raritetima. No, kopajući po tom brdu ploča, našao sam i na kompilaciju The Easybeatsa.

Nije baš bio kompletan opus, već nekakav The Best Of, ali sam mogao njihove ključne pesme da preselim na kasetu koju sam neko vreme intenzivno slušao sve dok je kasetaš nije zgužvao. Sve što je o grupi pisano po enciklopedijama i novinama bilo je tačno: George Young i Harry Wanda su bili sjajan autorski tandem koji je znao da piše zarazne melodije. Otuda i veliki broj njihovih uspešnih singlica u Australiji. Malo su se preračunali pokušavajući da ponove uspeh svojih zemljaka Bee Gees i pokore Swinging London, ali je to već posledica različitog odnosa britanske muzičke industrije prema njima. Jednostavno, konkurencija u ligi u kojoj su hteli da zaigraju na Ostrvu bila je prevelika i nisu uspeli, što ih nije sprečilo da sipaju hitove koji su dospevali na top liste u svom rodnom kraju.

Absolute Anthology 1965 to 1969 (kompilacija, 1980)Kao što pomenuh, onu kasetu sa njihovim snimcima je sažvakao tadašnji kasetofon, pa mi je većina njihovih pesama, vremenom, izvetrila iz mozga. Sve do onomad, kada me je australijski prijatelj častio remasterizovanom kompilacijom Easybeatsa Absolute Anthology, na čije preslušavanje sam se ponovo bacio sa velikim entuzijazmom.

Kako je materijal na ovom izdanju hronološki poređan, jasno može da se prepozna evolucija grupe. Od početnog kopiranja zvuka britanskih beat grupa iz prve polovine šezdesetih i oslanjanja na surf rock (dakako, The Beach Boys), polako su dolazili do sopstvenog zvuka, trudeći se na sve načine da ga obogate kroz originalna aranžmanska rešenja. Note

Pesma “Land of Make Believe” je snimljena za vreme sešna u čuvenom studiju Olympic u Londonu, odmah posle velikog uspeha koji je napravila njihova najpoznatija pesma. Za pultom je sedeo veliki producent Glyn Johns, klavijature je svirao Nicky Hopkins, no sve je pošlo naopako. Bubnjar je iznenada napustio grupu, snimanje nije završeno zbog nedostatka novca i grupa se vratila kući. Zamišljeni album nikada nije izdat, a neke od pesama iz tog perioda su objavljene kao singlice. Današnja pesma će završiti na slabom albumu Vigil (1968), na kome se nalaze snimci iz različitih sešna. Ako ste pesmu pažljivo saslušali, jasno vam je da je u njoj sve urađeno izuzetno dobro… Dobro de, osim pojednostavljenih i naivnih stihova od idealističkoj ljubavnoj vezi. I don't know smile

Na ovoj kompilaciji, posle nje odmah ide pesma “Peculiar Hole in the Sky“…

Nisu bili The Beatles, ali neke sličnosti u pristupu komponovanja i aranžiranja itekako ima. I dobra je za slušanje. Winking smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image