Једна од пре: гурај, док може

немам коментара, осим да сам могао ухватити још бољу

Неочекивано лепо време, итд итд, те се затекосмо у граду са унучићима, да се сви мало проветримо. С чим смо мало претерали, јер је баш дувало, ал’ се дало поднети. За почетак, улов дана:

Седели смо у бурегџиници/пицварници у приземљу водоторња. Клинке су клопале неки пицић, и док сам проверавао неки од претходних снимака, уочим силуету градске куће. Откуд? А, стаклена врата. Хм… стаклена врата. И онда још и налепница, ма ово мора да се шкљоцне.

Главном улицом су се вукле две-три екипе за чишћење – једна моторизована четка, двојица са путарским метлама, трећи са брезовом метлом и кантом је скупљао лишће, четврти га је премештао моторном дувалицом. Ех, шта ти је центар. Кроз магистралну улицу у нашем крају не пролази ниједна машина за чишћење, ивичњаци су запатили слој запечене ризле са прашином целу лопату широк, берба 2014. А грталица ни не залази у бочне улице… Овде ће све да почисте једном месечно, осим можда између ових аутомобилчића.

За ову фотку немам коментара, осим да сам могао ухватити још бољу позу да сам био две секунде бржи.

Сунце је већ било толико ниско да боље не би било ни на сунчаној страни улице, али се угао потрефио тако да је ово осветљено одсјајем са спрата зграде преко пута.

За крај, онај кров из антрфилеа, само из супротног смера. Нисам имао стрпљења, тачније унуке нису, да дочекам да голубови прну или да опет слећу, нема везе. Главно је да госпоја није могла да укапира баш из прве од које је зграде овај кров, јер гледа холистички, а ја кадрирам. Синтеза против анализе, корнер у гостима.

Било би тога још, али није за интернет. До следеће шетње.