Једна од пре: бајаги чорба (4)

једина сврха дуже серије проба је да подигне вероватноћу да је први снимак успео

И онда ајд полако кући. Кренули смо таман једну песму пре краја, чули смо је до пола главне улице. Има нечег у том дару за избегавање гужве, например места да се прође. Штета, није био пун месец. Овако широк објектив сам некад давно прижељкивао, а у ствари и имао (18мм му изађе 28,8 – а имао сам 30мм), али оно је било у размери 3:4, ово је 2:3, те за исту дијагоналу имам у ствари већи угао по дужој страни. Те тако најзад имам и ноћ, и плочник, и кровове, и Месец. Можда и боље што није пун, бар се види да није сијалица.

Овог пута нисам ништа сфоткао на мосту, чудо једно, али зато после моста, на Житном тргу, вашар. А на вашару…

Хм, ретко ми се догађа да направим овакав пар, па да после не умем да одаберем. Скоро да бих ставио обе… али не, ипак само прва:

Пошто сам омашком окачио прво другу па тек онда прву, закључио сам да рука зна шта глава не зна, и да ипак иду обе, као фото стрип. Не знам шта се ту догађало, ал’ мислим да је било промета.

Сад смо већ на ободу пивске зоне. Последње шатре делују једнако живахно као и оне прве, улази се, излази, седа, устаје. Мора да је због близине постројених порт-а-клоња, одавде нису далеко. Није ни пољски веце, ако пођеш на време… Не знам шта ми је овде изигравало статив, можда ништа.

Ту иза је такси станица, привремено избачена на другу страну раскрснице. Има три таксија, али омладина нас претекне, ако и не могу далеко пешке, могу да спринтују. Те се запутимо кући пешке. Лепо је летње вече, била киша преподне а није спарно, дивота. Успут, километар пре циља, седнемо на неки зидић, пуш пауза. И онда, наравно, приметим оно поред чега већ данима пролазим, а не видим. Голо дрво у сред лета.

Статив је био сам зидић. Аутоматику сам одврнуо, добио ИСО 6400, 1/35, 5,6. Шума има више зато што сам пеглао боју, све рачунајући да кора дрвета мора да је сива, а ако није она, онда је фасада. Можда сам могао да постигнем то исто, само боље, да сам се играо нижом осетљивошћу а дужом експозицијом, но ту је та додатна невоља са дигиталном фотографијом: кад први резултат одлично изгледа на екранчету, чак и под увећањем, прође ме воља да понављам, већ је успело. Јер знам ја себе: једина сврха дуже серије проба је да подигне вероватноћу да је први снимак успео. Други, трећи и остали практично никад нису бољи од првог. Причао ми Марфи.

(велике: прва, друга, трећа, четврта, пета)