Тек јако накнадно, кад су ваљда већ престали да свирају, или им се бар заметнуо траг, сазнао сам да су они тај бенд што је вежбао у недовршеној кући у нашој улици. Тој кући само фале духови, ено и газда од раније поменуте рођендаонице каже да је становао тамо, а ја се не сећам да је та кућа икад била насељена. Ма ни отворена.
Првих десет година ми никако нису лежали. Певалица ми је звучала као да пева намерно лоше, и то не фалш него да имитира како се пева на школској приредби. Без икаквих украса, равно.
Шта би одједном? Па, прорадио локал патриотизам, те сам прво убедио себе да то и није тако лоше. И населио их на своју плеј листу. Па наиђе ова ствар, па наиђе она ствар. Па чујем нешто по други трећи пут па ухватим себе како слушам текст…
А то певање без украса сам научио да ценим. Некако испада да је некад давно било забрањено, шта ли, више нико не пева тако, певачи се у ствари разликују по томе ко какву фрцоклу додаје на последњи слог. И као што међу хиљаду шешира пажњу привуче неко гологлав…
И тако то крене. Слушам их већ деценију-две.
Да не буде забуне, ово није бенд “Оружјем против отмичара”, ово је “Оружјем Противу Отмичара” (при чему ја не могу да одолим да не читам сваку реч као да њом почиње реченица, јер ваљда је то сврха Великог Почетног Слова На Свакој Речи). Но, то је само делом до њих. По линкованом чланку испада да су се скоро једнако пута разилазили колико су албума издали. И у ствари не знам ко пева на овом снимку, и певачица су се намењали, ал’ је свеједно. Како рече г. Малетић, “Бреговић би и моју бабу натерао да звучи као Бебек” – аналогно томе, замена певалице се уопште не примећује, а било их је бар три.
А ти текстови… надреални доживљај из данашње песме није једини, има ту и астралне пројекције па се она сретне са стварном собом и сита се изразговара; има и да је умрла па види како је проглашавају мртвом, а има и најобичнија песма о томе како воли да вози бицикл. Звук ми је временом легао, а добро издржава и пробу на бољем озвучењу, звук је пун, иако је чисто гитарски, то је та новија технологија из деведесетих и мајстор који уме да је употреби а да не буде себи сврха. Знам да су фазон мазнули од неког енглеског бенда из времена свог настанка, ал’ је тај оригинал појела помрчина, а моје комшије се још дају чути.
Има нечег у томе да се окорели љубитељ компликоване музике закачи за овако нешто. Посебно обратити пажњу на преклапање музике и текста – можда не толико у овој песми, али зато у многим другим – кад се претпоследњи стих понавља негде из средине последњег, који је краћи, и тако музички нагласак игра жмурке са реченичним, што сам од домаћих уочио још само код Боре Чорбе. Он је, истина, радио нешто друго, претурао редослед речи да би из истог стиха извукао три риме, али ни ово што ОПО често раде није мањи мајсторлук.
Уз то, не само што су редак женски бенд где су чак две гитаре у женским рукама, него се нису либили ни да ураде и понеку жешћу обраду, например ову – и звуче убедљивије од оригинала.
Ако сад не добијем споменицу за локалпатриотизам, никад нећу.