Једна од пре: билијар

има тамо сва сила пројекција и развлачења разних, математичких трикова да се из суседних снимака исконструише један

Прича почиње короном, и комшијином кафаном. Од комбинације рођендаонице/пицерије остало је доста, у ствари, само што је из оног дела где се деца играју уклоњено доста кафанских столова. Уместо тога су убачени сто за пинг понг и билијарски сто. А и јеловник је промењен, уместо само пице и рагу чорбе, сад има и роштиља (од Запонетија) и којечега.

Билијар је одличан за фоткање. Светло не може да омане, поготову сад кад су ледовке (5200К, добра температура боје), а по правилима стоји тачно где треба. Покреће се ствар у кадру, а опет неће да истрчи из њега. Радња се понавља, тако да уз мало посматрања може да се стекне осећај када то треба да се шкљоцне да би се ухватио тренутак. Истина, нема ту драматичног тренутка, није ово неки акробатски спорт, ово је кафанска игра. Можда, кад бих чекао довољан број сати и то стално приправан. Захтевно, а и непрактично – нисам дошао да фоткам билијар него смо госпоја и ја довели унуке да се играју док је напољу хладно.

Но, бацајући повремено поглед на билијарски сто, сетио сам се нечег другог, што сам једном постигао (скоро) случајно, пре осам или девет година, кад сам фотке за аутокрп урадио двапут, па их подметнуо софтверу све – и добио боље него што сам очекивао. А да пробам нешто слично?

Само да пријавим Шефу да сам овде послушао његов савет.

Савет је гласио, да парафразирам напамет (јер је претрага кроз редакцијску преписку узалудна работа), “испробај с времена на време још понеко дугме”. Не, није оно дугме које он никад не користи (а које ја користим два-три пута месечно по неколико секунди), није чак ни дугме, него опција коју користим можда сваких неколико година: рафална паљба.

Ово је можда први пут да сам је употребио на овој фоткалици, а имам је већ четири године. План је био да снимим почетни потез, кад бела удари у остале кугле онако груписане у троугао и оне се све разлете. Аутокрп би требало да то сложи једно преко другог, а да од кугли остану духови. Те духове смо виђали онолико пута, сматрамо их за грешку, јер се онда види да је фотка крпеж. У ствари има их неколико врста – једно је кад се иста особа појави више пута (па онда испадне да сам се оженио близнакињама), или кад се нешто појави делимично преклопљено са самим собом (па сам имао и продужен и скраћен аутобус), или кад се нацрта делимично прозирно. Е, ово последње сам хтео.

Није успело из прве. Тј ово јесам снимио само једном, свега четири снимка у рафалу, али Сирови није хтео да ми да очекивани резултат. Јер сав је окренут исправљању геометрије, има тамо сва сила пројекција и развлачења разних, математичких трикова да се из суседних снимака исконструише један, колико толико реалистичан, поглед. Овде се, међутим, збунио, јер је преклоп био преко 95%, нема ту простора који би требало израчунати, па сам морао да прибегнем додавању тачака, промени неких параметара… све скупа није било ни налик оном начелу да раним свиње и не дирам ништа. Намучио сам се… па скоро пет минута, док нисам добио ово.

И онда опет нисам задовољан. Јер нисам држао фоткалицу довољно мирно. Експозицију сам продужио на шеснаестинку секунде, бленду заврнуо на 18 (да, понекад радим и ручно!), и за ту секунду, колико је трајало ово, успео сам да ми се камера затресе – јер, невероватно, огледало и даље ради, да би се између снимака нешто и видело кроз тражило. Но, нисам ни тражио неко савршенство, само да видим да ће Сирови да уради то што сам мислио да ће. Конструктивни доказ, што би се рекло, је изведен. Може боље? Може, широко му поље.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image