Упркос томе што нисам нашао чланак са оваквим насловом, оно (2) је за сваки случај, јер чим сам га срочио, одмах сам у глави чуо музику бенда Деја Вуле, што неки читају као дежа ви… о судбини јадног слова ј у разним језицима ћемо неком другом приликом, кад (и ако) нас прође јед над злоставом слова х.
Елем, као што многе добре фотке не изађу у јавност јер су снимљене на пет минута размака од других, још бољих, тако неки добри призори не завреде пажњу јер су тик до још занимљивијих. Зато постоје фотографи да те ствари примете. Можда не из прве: овај ћошак је на крају главне улице, уз пешачки мост, и толико пута сам прошао туда са фоткалицом у руци да мора да имам доста снимака одатле. Ал’ ево га:
Волим тај крај око реке јер улице кривудају, а има и узбрдо-низбрдо, јер с једне стране треба некако сићи до реке, а с друге стране мора и навише, јер кажу да је боље ако је мост изнад воде. Нешто слично је и оно “зашто вам је железничка станица тако далеко ван села?” – “па рачунали смо да је боље ако је ближе прузи”, само у супротном смислу, не ваља да је мост ниско, смета бродовима.
Ово је снимљено истог тог 30. јануара (само шест минута после тога) док је још била зима и лепо време. Док ово пишем, већ је увелико пролеће, куче да не пустиш напоље… Јесте све већ напола озеленело, ал’ нема тог зубатог сунца да прође кроз полуголе гране, па ми је ваљда зато овај зимски снимак сваки час искакао пред очи и само ме гледао… ево, добро, већ пишем, не гледај ме тако.
Ова улица иде скоро пратећи реку, али никад није излазила на мост. Ту се била испречила стара зграда музеја, и нека рибарница, толико се сећам. Онда су то срушили и натркечили ову зграду, која јесте лепа и солидно урађена – након шездесетак година фали тек понека плочица на стубу, што је много дуже него што држи ово што сад раде – и притом у склопу зграде направили и овај пролаз. Могли су то и негде другде да туре, а не у главну улицу. Срећом, планови да се цео центар претвори у новоградњу су убрзо батаљени, па је остало бар две трећине тих старих зграда. Призор на слици је у ствари фина досетка градитеља, да се та улица некако продужи у ово степениште, којим се излази на мост (са ког је, ни минут касније, снимљена она фотка у заглављу). То што су посађена та три платана, постројена тачно тако да продужавају улицу до носећих стубова, је управо та досетка, да улица најзад има излаз. Копајући по сећању, испада да сам се тим степеништем увек пео и то носећи бицикл – за низбрдо је ипак некако лакше другом страном, кроз главну улицу.
Ограда за паркинг је новотарија овог века. Кад су рушене кућице да се направи места за градњу, ту је настао омањи трг скроз неправилног облика, јер ту се две уличице састају под оштрим углом (иза ове куће), а садашњи власници зграде су нашли за сходно да себи ограде тих десетак места. Место за паркирање сад дође скоро скупље него соба од дваес квадрата на истом месту…
Е, да, знам да сам на истом месту већ снимио нешто што сам запамтио. Дакле пет метара улево, окрет 45 степени надесно, и петнаест година и четири фоткалице у прошлост, графит бољи од ових данашњих.
Да видимо… призор, има. Светло – контрашко и антипротивно, има. Кривуда и по вертикали и по хоризонтали. Елементи градског фолклора на сувој архитектури – има: графити, ограде, клима уређаји. Историја: има. Штимунг & амбијент… бемлига, простор око тог трга је тако забуњен, дан данас не знам шта су то могли да пију кад су то смишљали, толико је блесаво да је прошло кроз бесмисао, изашло на другу страну и сад не дирај ништа, добро је овако, само немој да се опет навикавамо на нешто друго.