Једна од пре: ни ово није прогорело, него…

Како давно рекох, успешно одолевам свему осим искушења. А искушење је да урадим оно што је ваљда свако већ пробао да уради, да извуче тонове на белом цвету.

Наравно, себи сам отежао још и тим што упорно терам контраст и добра зацрњења. Да ли је до редовног читања Алана Форда или што сам кренуо са лабораторијом у време кад су све фотке биле сивкасте, са можда неким богатством тонова али у опсегу од ове сиве до оне сиве, није ту било ни беле ни црне… ко ће ме знати. Али сад ајде истерај све то у истом квадрату – и тонове на белом божуру и да имаш некакав контраст и између других ствари у кадру… Ај доста приче, ево фотке.

Ово постаје занимљиво на великој, где се боље види (или можда ови којима не требају наочари то виде и овако… сад већ не бих умео касти) како је и овај коров скоро процветао.

Да бих истерао тонове на божуру, морао сам доста да мрачим, што ми се чинило као рецепт за пропаст док сам га радио. Изгледало ми је да божур дотерати нећу, ал’ ће зато све остало да оде у мајчину. Међутим, предност дигиталне обраде над хемијском је што је, уз малчице памети, свака радња опозива, поновљива, измењива а једини материјал који се троши су време и струја. Добро, и живци, ал’ то кад се ради за паре, ово је хоби. Те сам добио ово, што ми испочетка није баш личило на успело.

А онда сам дошао у семантички сукоб са собом (и кухињом) – шта ми сад па значи “успело”? Шта је то требало да постигнем, а нисам? Тонове на цвету? Постигао. Околина, контекст? Има и то. Мрачно је? Па, јес било облачно, пролеће се ове сезоне производи у кратким серијама, шта се ту може. Али зато изгледа као да је снимљено под водом. Па, скоро.

Отприлике као у оном филму, нисам добио оно што сам тражио, али сам добио оно што је требало. Шта то? Па, као што не умем да објасним шта сам хтео (а више се ни не сећам баш шта је то било), тако не умем да објасним шта сам нашао. Ал’ ми застане поглед сваки пут кад ми вртилица донесе ову фотку на монитор, што је знак да треба ово да напишем. Ево, написао.

Е, да, техничка напомена: ово је дан кад сам извео дугу цев у шетњу. Нек и она види неког светла.

2 komentara na temu “Једна од пре: ни ово није прогорело, него…”

  1. Veoma su mi interesantne vase objave, najinteresantnija mi je kad ste 5.2.2020. slikali zgradu Cebe. Da li možda imate sliku te zgrade kada je radila. Kako je to pre izgledalo. Šta je pre bilo na 1-spratu i potkrovlju. Hvala unapred.

    1. Нажалост, немам ништа из прошлог века. А фирма ми је била у Цебином поткровљу, ишао сам тамо на посао скоро три године. Но, посне су то биле године, и шкљоцање по фирми и околини никад није дошло на ред.
      Колико се сећам, цело приземље је било продајни простор, осим нечег у левој четвртини, где је било некакво обрачунско одељење, где сам ушао укупно једном. Остали простор је заузимала којекаква администрација, директори, секретарице, сале за састанке… и у две просторије у ближем десном углу, ми. Више сам времена провео носећи опрему уз и низ степенице, него у целом остатку зграде :).

Komentari su onemogućeni.