Догађа ми се да приметим да сам снимио нешто што је немогуће поновити, а разлог је по правилу то што је призор нестао – зграда срушена и замењена сивом коцком новом зградом или паркингом или је туда просечен пут. Е, једном ми се потрефило да није због рушења (није једном… ето она железничка је сад исто заклоњена).
Ово је трећи фебруар 2017, време је 1:52. Да, ноћом.
Сад треба да објасним две ствари – откуд снимак у ово недоба и то у фебруару, и зашто је снимак непоновљив.
Идемо редом.
Унучићи, кад гостују, умеју да се држе неких својих часовних зона. Тада најмлађа унука је тог месеца имала навику да неће да заспи осим у колицима на свежем ваздуху. Доба дана није битно. Пошто се мени таман завршило тзв. радно време, придружио сам се тој шетњи и претворио је у фото сафари по ужем комшилуку – ово ми је на 200м од куће.
А други разлог… ово велелепно здање је већ познато познаваоцима Суштине, с његове друге, предње стране се десио чувени Малопродајни случај бабиног колена, с тим што је тада споменути бебац сад старији брат унуке која воли ноћне шетње. Ово је стражњи, теретни улаз у самоуслугу, ту особље излази да запали коју.
Годину-две после овог снимка ту је никао зид, који тачно заклања призор. Нешто као параван – да је ограда, пружио би се и са леве стране а са десне не би јер отуд прилазе камиони кад је истовар. Тај зид није везан ни за један други зид, нешто као Кларков монолит, само сам чекао кад ће око њега да се појаве мајмуни и чуде се чему то служи а уз то и не ради.
Ове године још горе, појавила се и зграда с ове стране, дакле плац преко кога сам ово снимио (призумирано на 59мм, из руке, једанаестинка, звали су ме Олд Шурехенд) такође више није празан, не види се ово више са тог места. Истина, та нова зграда је стигла до голих зидова без крова, и то брзо, а онда стала. Да ли је улагачу (ака инвеститору) понестало пара, или се чека неки презаузет извођач наредне фазе радова да заврши свој део, ко ће то знати.
Од само три извора светла, као по оном Андрићевом уводу у Травничку хронику, никоја два се не слажу, чак ни генерацијски. Најстарија је светиљка на углу, живина, што даје онај сиромашни спектар при ком нико не изгледа баш здраво, такве су почеле да се уводе шездесетих а ето уградила се понека и деведесетих. Следећа је наранџаста у позадини (ограда са белим стубовима је скоро на другом ћошку, подаље), те су почеле да се појављују крајем седамдесетих а већ деведесетих су биле свуда. Дућан, пак, себе осветљава дигитално, тј ледовкама, приватник је то и гледа да што мање плаћа струју.