Вечерња шетња 2.1

Потрефио се дан кад се свима некуд ишло, а нико није био за купањац. Ваљда што се спремала киша па сви нешто дремљиви. Тај дан је био јуче, а сад пада киша.

Испоставило се да смо ипак отишли, али увече, госпоја, близнакиње и ја, наравно канонички наоружан. Знате ме, волим да шврљам кад су ноћна светла. Време смо потрефили савршено, плави сат. Који је трајао два сата. Залазак сунца је већ био готов, ни зрака по земљи, али зато добро небо.

На штрафти нема гужве, али свеједно, на насумичном снимку увек може да се нахвата разних поза и појава, ипак има људи. (упозорење искусним читаоцима, понављамо градиво:) Корзо је нестао; овде га је убило то што су се појавили, средином осамдесетих, бројни кафићи у обе уличице уз главну, па се стари ритам пореметио.

Ритам се састојао у томе да се на широј, сунчаној страни главне улице, где је тротоар широк десетак метара, формира шеталиште (звано такође штрафта), у пет колона, где се у непарним стоји а парне се крећу, она ближе путу иде низ улицу, она друга уз. Тако је “идем у град да видим кога има” остварено тим да се обрне један или два круга и за то време се виде сви који су ту – и три стојеће колоне, и наспрамни део своје колоне. Притом увек може да се пређе у неку другу колону – спази се неко познат, тај можда стоји са неким па се и упознате на лицу места. То се формирало негде између 18 и 19 сати, и кружило до 20, можда 20:30. Дотле су неки већ отишли јер нису ни намеравали да излазе, а остали су се већ договорили с ким ће и куд – у биоскоп, у дом Омладине, у кафану. То је тако радило од ко зна ког века, можда осамнаестог, све до средине осамдесетих. Умело је ту да буде и по хиљаду људи, већином омладине.
Доста градова је формирало пешачке зоне баш тамо где је корзо (као што је случај овде), другде се зона формира увече, напросто се изнесу саобраћајне преграде и возила усмеравају около. У Пожаревцу корзо иде у круг око споменика.
Овде су се кафићи вратили у главну улицу, од 2007. кад је коловоз избачен, са све оним жардињерама, и све поравнато – е, средину, где је био коловоз, заузимају столови околних кафића. Неки чак раде са спратова околних кућа, па келнери имају доста да иду горе доле. Но, корзо се није вратио, јер сад постоји мобилни телефон. Оно “идем у град да видим кога има” је значило и “па ћемо да видимо куд ћемо”. Сад већ знају куд ће, договорили су се пре поласка, нађу се тамо.

Тако да, ето, 20:03 и нема нигде веће групе омладине која се скупља код свог ћошка или излога, него онако, расуто, али зато и генерацијски разноврсно да разноврсније не може бити.

Једино… ех, да, ево, поглед надесно према пролазу између библиотеке и поште, јер ми је привукао пажњу звук мотоцикла. Ново нешто, са ледовкама напред, али тутњи као што су тутњали некад обични АПНови кад им се оџак довољно избуши а у гориво доспе етра и ланеног уља. Дошао по другара. Док сам подигао фоткалицу, другар је већ притегао подбрадник на шлему, и одоше њих двојица. Две секунде касније не бих имао снимак.

Током претходних годину-две смо више пута покушавали да уђемо у градски парк, тј у авлију општине. Сваки пут је било закључано. Пре пар недеља смо успели да уђемо, ал’ није било никог, ништа се није догађало, ваљда што је још било радно време. Сад се град упиње да одржи некакав вечерњи живот, па је измишљен некакав назив за вечерња догађања, а та се чак и организују. Вечерас је била некаква модна ревија, балске хаљине. Уметнички дојам је био, шгјз, мала сеоска приредба, лоша конферанса писана методом селотејпа и општих места. Ако се заборави звук, није ни изгледало лоше.

Ал’ нисмо то много ни гледали, јер… пуштао се Шостаковичев Други валцер, а близнакиње су нашле рефлектор који је осветљавао десни зид, и изводиле представу за себе. Много боље.

Зачудо, упркос томе што је ноћ и што је све снимано из руке, чак и без којекаквих приручних статива, имам јако мало стрешених снимака. Да ли су ми руке ојачале, јер канон има бар кило и четврт, или сам најзад увежбао, ко ће то знати. Још да ми је да га убедим да смањи доживљај са осветљавањем, јер сам на скоро свим снимцима морао у обради доста да замрачујем, да бих добио изглед какав је био – да су светиљке поприлично светлије од своје околине, а да се околина и даље пристојно види. Обрада је ту прилично успела, осим на оном првом снимку, једва сам пригушио ону лилаву мрљу у доњем десном углу, мада нисам задовољан ни овако, то је напросто до алгоритма негде, уме то да ми уради понекад.

Е, да, овде сам имао тај приручни статив, бетонски оквир канте за отпатке, таман довољно широк. Мада, морао сам да гађам много удесно да би канон нашао на шта да изоштри, ал’ нисам имао кад да изоштравам на руке, па ајде овако.

Па смо полако кренули назад…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image