Јер, Водоторањ се напросто не да заобићи. Кад смо изашли из градске баште, спазио сам како се последњи бледи трагови заласка одражавају на њему. Та благо метализована стакла су умногоме допринела да зграда почиње да личи на нешто. Док се не завири у ситнице. Прво фотка.
Разлика у боји неба и прозора је била у ствари још мања, морао сам ту мало да набијам контраст да би се видело све. Деловало ми је скоро сабласно, да толика зградурина, коју је дању немогуће не приметити, сад једва да се назире, скоро се стопила с небом.
Па онда мало историје самог водоторња:
Ружна зградурина на адреси Главни Сокак 2. Ремек дело соцреализма у архитектури, где су срушили неку једнако ружну ал’ подоста стару зграду и натркечили ово чудо са десетак спратова, као део “модернизације”. Као да не би била једнако модерна негде другде – шта фали да имамо два центра. То са водом је посебан пиш – наводно су се прерачунали са статиком, па код поновног прерачуна дошли до тога да не знају на коју страну би се изврнуло кад би се напунило. Те се зове водоторањ, мада у каци на врху никад није било воде.
Осим што није тако. Негде 2021. наиђем на чланак где каже
“Интересантно је да резервоар тј. каца на врху димензија 14x14x5 метара, по којој је зграда названа никада није служила ономе чему је била намењен. У време када је Водоторањ грађен стручњаци предузећа за водовод и канализацију су тврдили да је каца потребна како би обезбедила равномеран притисак у мрежи и потрошњу воде. Међутим, подаци показују да је каца само једном напуњена и то на Видовдан 1964. године, када је пробана. У резервоар је стало око милион литара воде. Словеначки контролори су забележили да је зграда Водоторња утонула само 2,6 милиметара, без померања по вертикали.
…ова грађевина није представник соцреализма. Аутор је пратио тадашње трендове и створио савремену архитектуру какву су у то време имали, на пример, и Јапанци. Веома сличне грађевине и данас постоје у Осаки. Стога је и Покрајински завод за заштиту споменика културе, који је био надлежан завод у време реконструкције Водоторња, захтевао да ремоделација зграде не наруши основна својства првобитне архитектуре архитекте Новаковића, јер се ради о значајном представнику послератне архитектуре у граду.”
Не каже нигде зашто није никад више пуњена, тј зашто је водовод одустао од коришћења. Каже, међутим, да није спорна зграда, него што је натркечена у старо језгро града. Да је постављена негде другде…
Банка је заузимала приземље и први спрат, а њен рачунски центар ваљда шести спрат. На горњем спрату (деветом? једанаестом?) је био радио, који је укинут негде 2017. или ту негде јер по неком закону преписаном од некуд, град не сме да буде власник јавног гласила.
Натписи на шестом спрату стоје већ једанаест година, нит успевају да издају нит да продају. Ниже спратове заузимају углавном адвокати, свако по ћепенак. Натпис на петом спрату је скроз енгрпски, љуби га мајка: “fitnes klub skill”. Очигледно средња реч није из исте епохе као остале две, јер је пишу са к (и то клуб а не клаб), прва реч је штогод подомаћена по оном како се пише а не како стари правопис налаже (тј да се пише како се чита), па није фитнис него фитнес (али је и даље бизнис а није бизнес, ха), а скил (ака вештина) је ствар коју нико не зна тачно шта је али се често појављује у видео играма, дакле мора да се пише у ориџинел-у. Требало би да се установи дан Енгрпског језика и да се додељују медаље.
Иза водоторња је бочно крило у ком је социјално. То крило је повучено скроз у дно авлије, задњим зидом излази на Гимназијску улицу, а предњи део је поприлично недефинисан – остаци којекаквих подијума где су неко време били, редом, кафић, брзождер, други брзождер, туристичка агенција, сувенирница… ма, свашта, ал’ то се већ склонило. Лево, у неосветљеном делу, је градски веце, дакле сваких неколико година грађани покрећу иницијативу да се изгради градски веце. Јер се нико не сећа који га је градоначелник последњи отварао, и кад је последњи пут радио.
За сваки случај сам ухватио тренутак кад се спремачици на другом спрату не види лице.
Испред бивше Наме (а који град па нема бившу Наму или бившу РКБ?),… чекај, стани. Привиђа ми се.
Или не. Кад увећам, лепо се види логотип Предузећа робних кућа Београд… које се бави издаваштвом. Издају простор. Са којим баш нешто нема среће, лево су већ други Кинези, десно било нешто као бутик, сад нешто као спортска мода (што ми не иде у главу – ко би озбиљно тренирао у нечем што је по последњој моди и кошта ко ђаво, и обратно, ко би се у спортској одећи појавио да се покаже и ризиковао да га питају шта то тренира и где ће да се такмичи).
А овај бенд… па, нисам нешто много чуо шта свирају, ишли смо преком страном па нисам видео је ли се шта скупило у кутији од гитаре.
Ал’ сам се расписао… ништа, има још мало за неки други дан.
Пријатан вам недељски ручак.