Kako te preživeti?

Ako kritičari proglase neki album lošim, to ništa ne mora da znači. Jedino pravo merilo je da li nam se dopadaju pesme koje se na albumu nalaze.

Sam kraj šezdesetih i početak sedamdesetih je bio zlatno doba za “akustičare”. Po ugledu na vrlo popularne Crosby, Stills, Nash & Young, grupe su se pojavljivale kao pečurke posle kiše, a pesme su im se uglavnom zasnivale na introspektivnim tekstovima i višeglasnom pevanju. Melodičnost i pamtljivot su se podrazumevale.

Ovaj talas nije mimoišao ni SFRJ. Kako se još uvek nije našao neki pametan izdavač koji bi sistematično prikupio snimke sa brojnih singlova objavljenih kod nas u to doba i spakovao ih u kompilaciju ne bi li se na pravi način sačuvali od zaborava, osuđeni smo da se oslonimo na entuzijaste koji su mnoge od pesama sa znanih i neznanih singlova stavili na Cevku. I za taj potez im hvala. Diskografski dometi inače izrazito aktivne domaće scene tog vremena bili su bolno mršavi: na primer, grupa Suncokret je imala samo jedan album. Koliko mi je u pameti, od domaćih akustičara jedino su Drago Mlinarec i grupa S vremena na vreme iza sebe ostavili jasan i prepoznatljiv diskografski trag koji je obimom odgovarao autorskom delu.

O svemu tome ćemo drugom prilikom, ako se uopšte bude desilo.

Na grupu America sam nabasao slušajući neku kompilaciju. “A Horse with No Name” je bila pesma koja kao da je izašla sa snimanja nekog od ranih albuma Neila Younga. Već sam pisao o tome koliko sam bio opsednut Youngom u adolescentskom periodu, pa je sasvim normalno što sam se odmah primio i na novu grupu. Pesme “I Need You” i “Ventura Highway” samo su potvrdile njihov talenat, a naša ljubav je kulminirala kada sam kupio njihov albuma Het Trick (1973). U to vreme, kada su se u domaćim novinama retko pojavljivali tekstovi o zapadnjačkoj muzici, pojma nisam imao ko su momci koji se kriju iza imena America.

Jedan od razloga što mi to tada nije bilo naročito važno je i taj što sam ubrzo utvrdio da lokalne cice pozitivno reaguju kada slušamo “američke ploče” u mojoj sobi. Tako da sam se u tim godinama Americe naslušao za celi život. Sarcastic smile

Malo jasniju sliku o njima sam stekao kada su počele da mi pristižu muzičke novine iz Engleske. Poštovanje prema grupi je poraslo kada sam pročitao da je njihove albume počeo da producira niko drugi nego George Martin, uz asistenciju svoje desne ruke Geoffa Emericka. A znalo se oduvek: Sir George ne radi za bilo koga. Uprkos tome što su albumi koje je potpisao (ukupno četiri izdanja u periodu 1974-1979.) bili korak napred u razvoju grupe, jer su aranžmani pesama postali bogatiji za duvače i gudače, a zvuk besprekoran, nisu dobro prošli na top-listama. Realno, nisu ni imali šanse, jer su snimljeni u drugoj polovini sedamdesetih, a dobro znamo kakve drastične promene su se dešavale u tom periodu. Punk

Taj period je označio i drastičnu personalnu promenu: 1977. godine trio je postao duet; Dan Peek je napustio grupu, a Dewey Bunnell i Gerry Beckley su nastavili dalje pod istim imenom. Kao i mnogi drugi na samom početku osamdesetih, momci su želeli da nešto promene ne bi li revitalizovali posustalu karijeru. Najzad, pesme koje se ne emituju na radiju, ma koliko bile dobre, ne donose očekivani novac ni njima ni izdavaču. Očekivano, razmišljali su o svom mestu među starijom publikom na američkom tržištu, pa su album Alibi (1980), kojim će kročiti u osamdesete, prilagodili najvećem tržištu na svetu. Za snimanje su angažovali nekoliko proverenih asova i nama dobro poznatih faca (Steve Lukhater, Leland Sklar, Waddy Wachtel, J.D. Souther…) i dobili smo album koji je popičan, raspevan i lako se sluša. Recimo da je to bio nekakav derivat onog poznatog West Coast zvuka sa početka sedamdesetih, ali uz energičnije i reskije gitare.

America - Alibi (1973)
America – Alibi (1980). Bila je ovo potraga za radiofoničnim repertoarom za širu publiku najvećeg muzičkog tržišta. Po sudu kritike, a bez ijednog suvislog razloga osim loše sreće, taj pokušaj nije uspeo. To pak ne znači da je muzika na albumu loša. Naprotiv!

Album otvara pesma “Survival“, koja je dobar primer onoga što nas čeka do samog kraja – savršeno sklopljene harmonije i milozvučna vožnja kojoj prepoznatljiv Lukhaterov solo samo dodaje gas. Tekst pesme je jednostavan, lako razumljiv i možete odmah da ga zaboravite. Međutim, zarazne melodije ćete se teško otresti. Ostaje u ušima danima. Note

Tokom proteklih decenija, grupa America je stalno imala problema sa potcenjivanjem njihovog rada i često su je svrstavali u drugu ili treću muzičarsku ligu. Ne vidim neki valjan razlog iza takvog stava: grupa u svom opusu ima zaista veliki broj pesama koje su bile hitovi i još uvek se rado slušaju. Rock muzika za starije slušaoce (adult oriented rock, AOR) nikada neće prestati da postoji. Posle pedeset godina karijere grupa America ne misli da prestane da radi – čekaju da prođe pandemija, pa će ponovo na put.

U međuvremenu, ono što možete da učinite sami za sebe je da ponovo pročešljate stare albume grupe America. Nećete se pokajati.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image